Srećom, možete se do mile volje smejati naglas – čak i glasno pričati sam sa sobom – i niko se zbog toga neće čak ni namrštiti u kafićima u Berkliju. (Zaista, mrštiti se na nekoga, bez obzira koliko uvredljivo i bučno bilo njegovo buncanje, toliko ima eskivaže kao reakcije, da biste pomislili da bi one koji bi se usudili da se namršte izveli pred neku komisiju za ljudska prava.) Tako da sam bio slobodan da prođem kroz "Tursku trilogiju" Wostoka i prijatelja, bez stišavanja.
Koliko sam ja razumeo, početkom 2000-ih, američki bloger Shonbaby postavio je na internet recenzije piratskih video snimaka u stilu "zgrabi-dolare-i-beži" (ili lire!) neovlašćenih turskih rimejkova holivudskih hit filmova, uključujući "Star Wars", "Wizard of Oz", i "The Exorcist", koji su sklepani na nivou izvrsnosti koja čini da film "Plan 9 iz svemira" u poređenju sa njima izgledao kao "Građanin Kejn". Ove kritike zapale su za oko Wostoku, srpskom strip autoru i filmskom stvaraocu, koji je video iste piratske filmove. Bez znanja i neovlašćeno od strane Shonbaby-a, on je potom izradio strip scenarije zasnovane na njima i vodio radionice, od Makedonije do Slovenije, u kojima su desetine crtača amatera ilustrovale ove scenarije, a stripovi su objavljeni u formi knjige u Hrvatskoj od nezavisnog izdavača "Bratstvo duša", u minimalnom tiražu od nekih desetak kopija, koje se doštampavaju po potrebi. Jedan primerak se probio, preko interneta, do Berklija i mene.
To što ni Shonbaby, ni Wostok, a niti, koliko bar ja znam, niko od učesnika radionica nije govorio turski samo doprinosi privlačnosti ovog izdanja. Kao i činjenica da je na radionicama nedostajala oprema na kojoj bi se prikazali ovi filmovi, ostavljajući učesnicima samo Wostokove verbalne rekonstrukcije na koje su mogli da se oslone. Da ne pominjem i činjenicu da je Wostokov engleski na kome je pisao scenarije i, za one koji nisu govorili srpski, vodio radionice, iako dobar, ipak nije kvaliteta jednog Ser Keneta Klarka.
Umirao sam od smeha čitajući "Trilogiju". Tekst je duhovit i inventivan, a dosetke (od kojih za većinu pretpostavljam da su Shonbaby-jeve) su “kicked the ass off my face”– da citiram jednu od njih koja me je oduševila. Turski jezik, kako se navodi, zvuči "kao da Drakula istiskuje puna usta pudinga kroz zube iz unutrašnjosti mašine za pranje veša". Specijalni efekti su smatrani "toliko bednim" da bi ih bolje napravila čak i deca iz zabavišta.
Scenariji su izgledali napisani na "međunarodnom jeziku retardiranih" i dovoljno bizarni da odgovore na ono staro pitanje šta se ustvari desilo sa svim onom drogom koju su Turci oduzeli Biliju Hejsu u "Ponoćnom ekspresu". Imali ste "suludu upotrebu obojenih svetlosnih filtera", sočiva za zumiranje koja se koriste izvan svih "narativnih i umetničkih značenja", i muzičke teme pokradene sa starih, izgrebanih ploča sa snimcima muzike za ringišpile.
Činilo se, "Trilogija" je sumirala, kao da je paket humanitarne pomoći koji sadrži kameru sa pokretnom slikom ispao iz teretnog aviona i da ga je pronašao neki seoski idiot, koji je odlučio da snimi film. Zapleti su bili toliko imbecilni da si komotno mogao da premotaš 20 minuta unapred i da ništa ne propustiš. Roboti su napravljeni od kanti za đubre. Mumije su izgleda bili statisti umotani u toalet papir. Ratnici su nosili kacige napravljene od cediljki za špagete. Leševi su se migoljili. Doroti u "Čarobnjaku" je iznenada nestala u toku ključne scene verovatno, pretpostavlja se, zato što su turski zakoni o radu zahtevali od dečjih glumaca da provode nekoliko sati dnevno u ukletim rudnicima soli. (Takođe je rečeno da ju je igrala glumica koja je izgledala kao da je Džudi Garland odrasla, poludela zbog lekova protiv bolova, i bila primorana od strane svog studija da zauvek nastavi da igra Doroti.)
Filmovi su postavili "svetske rekorde u nedostatku produkcijskog nivoa". Oni su dokazali da "šta god (drugi) mogu da urade, (Turci) to mogu da urade mnogo gore". Najzabavniji način upotrebe ovih filmova, sugeriše "Trilogija", bila bi da pozovete babu i dedu, sipate im u čaj LSD, pustite im neki od ovih filmova na TV-u i pravite se da je sve u najboljem redu. Kada bismo nekako uspeli da razumemo šta je stvarna motivacija ovih filmskih stvaraoca, tekst kaže: "Ne bismo sedeli ovde. Napajali bismo leteće automobile energijom svog uma na nekoj vrsti samita najpametnijih ljudi svih vremena."
Kada je poenta knjige u rečima i slikama kritičko prosuđivanje, slike su ipak sekundarne. Reči su one koje iznose presudu. Slike ih podržavaju ili pojačavaju. "Turska trilogija" ima, po mom brojanju, 16 do 25 ilustratora po epizodi. Jedna stranica sa četiri sličice možda ima četiri ilustratora. Druga stranica sa četiri sličice možda ima četiri ilustratora. (Pojedinačni crteži nisu potpisani ili na drugi način obeleženi, tako da je nemoguće znati ko je šta uradio, osim ako već niste upoznati sa stilovima slovenskih strip crtača-amatera.) Većina crteža je skicirana u nekoliko linija, neki su stilizovani kao u crtanim filmovima ili pak kao apstrakcije. Samo jedan umetnik ima realističan, iako preuveličani noar pristup. Lavinu smeha izaziva debelguza princeza Lea koja ima mrežaste čarape i visoke štikle i zapravo je domina sa bičem. A Doroti podseća na neku raščupanu Ruskinju koja mnogo puši i snimljena je pedesetih godina prošlog veka. Možda sve ovo nije mnogo suptilno, ali je sjajno, šašavo i zabavno.
Vodim se ovim zaključni modifikator tako što će "narator" uvodne kritike "Ratova zvezda" podsećati na Diznijev lik baš tog imena. Zanimljiva je i činjenica da "narator" iz "Ratova zvezda" izgleda kao Diznijev Šilja, a da na košulji nosi natpis "Kunyat Arkin", ime glumca, inače poznatog u turskim kultno-filmsko-piratskim krugovima.) Čini se da je pogled autora/umetnika veoma kritičan, ali knjiga je zabavna. "Trilogija" izgleda da želi da kaže: "Hej, ako hoćete da vidite amatere, pokazaćemo vam amaterizam koji ima šta da kaže." U stvari, ako želite da posmatrate stvari sa političkog gledišta – a ja to činim – u vreme kada se čini da Turska prelazi iz zapadnog tipa demokratije u teokratski totalitarizam, Wostok se može posmatrati kao neko ko kaže: "Hej! Evo koliko mogu da budu vredne za saradnju otvorene, oslobođene svesti u akciji."
Dakle, imate tri filma, od kojih je svaki dostigao, ne samo ogromnu zaradu u dolarima veliku popularnost, već i lovorike pohvala kritičara. Postali su značajni rekviziti američke popularne kulture i, kao takvi, deo američkog identiteta. Da se neko uopšte usudi da "degradira" ove filmove, kao što su to radili turski filmski stvaraoci, iz pohlepe i nesposobnosti, ostavlja utisak zgroženosti, zaprepašćenja, uvređenosti. Ne radi se samo o krađi i blaćenju originala već o otkriću da u suštini samih originalnih dela nije bilo ničega – ni priče, ni strukture, ni karaktera – a možda ni po implikacijama, ničega u biti Američkog – što može da izdrži podbadanja i parodiranja, bilo od pojedinaca ili istorijskih ili kulturnih sila, dovoljnih da se izbegne sopstveno svođenje na smeće ili otpad kulture.
Ali, protiveći se ovog kriminalnom beznađu, dolaze Wostok, Shonbaby, i prijatelji, koji, sa testerama i čekićima, sa svežim pogledom i pojačanom maštom rastavljuju ove diskamenete i rekonstruišu ih u nešto zapanjujuće, novo i fino.
Još jedna stvar. Pitao sam se da li je Wostokova inspiracija za ovakav pristup turskoj filmskoj industriji možda bila pod uticajem srpskog animoziteta koja je traje još od Kosovske bitke 1389. (Svaki Filadelfijac, kao ja, koji je navijao protiv "Boston Seltiksa" šezdesetih godina prošlog veka, zna koliko kivan neko može da ostane.) Wostok, međutim, to poriče. On kaže da samo ekstremno desničarski srpski fanatici još uvek imaju taj animozitet prema Turcima. Za njega su "uvrnutost, spontanost i maštovitost (sic)" filmova predstavljali nesvesne primere "ostranenija", termina nastalog početkom 20. veka u ruskoj avangardnoj teoriji umetnosti, u kojoj se nastojalo da se dela kreiraju što neobičnije i čudnije kako bi se ljudi sa novom svežinom ponovo iskusili svakodnevicu. Wostok se smejao u bioskopu. Smejao se kritikama Shaunbaby-a. Smejao se i ideji da ljudi stvaraju crteže o čudnim filmovima koje nikada nisu videli. I šta više od smeha, napisao mi je, "možeš da tražiš u ovim sumornim vremenima?"
Bob Levin
Tekst je objavljen u časopisu The Comics Journal 3. marta 2017.
sa engleskog preveo i obradio Danilo Milošev
Kompletan strip se može preuzeti na sledećem linku: