U vreme kada pišem ovaj predgovor za “Sabrana dela Nabora Devolca” (koja, pretpostavljam, nikada neće ni izaći!) već sam sasvim uveren u to da je on bio najuzbudljiviji, najoriginalniji, najintenzivniji, najzabavniji, najluđi pisac ‘’Miloševićeve ere’’ u Srbiji, a ipak, kada pomislim da je lako moglo da se desi da nikada ne pročitam ni jedan jedini redak koji je on napisao, pitam se zašto je to bilo upravo tako.
Moje prvo sećanje na Zorana Čikića (koji tada još nije bio Nabor Devolac) seže negde u vreme sa početka osamdesetih. On je, naime, išao u prvi razred srednje škole sa mojim mlađim bratom Vojkanom (alias Zlikovcem – oni su rođeni 1966., dakle 3 godine mlađi od mene i ja sam na njih tada gledao tek kao na obične klince). Vojkan mi je tada predočio da je Zoran najbolji đak u razredu i da, navodno, ima izražen dar za pisanje – dobio je tri ‘’Zmajeve nagrade’’ još u osnovnoj školi za pismene sastave. Naravno da to meni, tada intelektualnom pobunjeniku pri kraju srednje škole nije nimalo moglo imponovati i zapravo je u meni usadilo predrasudu o tome šta budući Nabor Devolac zapravo jeste i šta bi sve, možda, on to jednog lepog dana, možda, mogao napisati.
Stvari su unekoliko počele da se menjaju kada mi je brat ispričao kako je izgledalo Zoranovo ponašanje na njihovom srednjoškolskom zimovanju u Dubrovniku početkom 1984. godine. Naime, dobri dečko, učenik, fino vaspitan momak se pod uticajem alkohola pretvarao u nešto sasvim drugo… U prvoj fazi konzumacije alkohola bio je neverovatno zabavan izbacujući gomile uvrnutih, nadrealnih, crnohumornih šala kojima je naprosto terao sve prisutne u grohotan i neobuzdan smeh do suza, a sa povećanjem nivoa alkohola u krvi njegovo ponašanje je postajalo sve iracionalnije, luđe, mračnije!... Počeo bi odjednom, onako ogroman i glomazan (visok 192 cm , nosi cipele broj 47!) da izvodi neke nemoguće, navodno “stručne “ break – dance figure urlajući nesto kao “Gledajte sad – sad ću da uradim Head – spin!!” ... Onda bi se stvarno pokušao da dubi na glavi vrteći se, tu na asfaltu usred neviđene gužve noćnog saobraćaja – naravno da nije uspeo, naprotiv, pao je i polomio naočare! Onda je počeo kukati, jadikovati i naricati nad bedom egzistencije i besmislom života i, povlačeći dug gutljaj iz boce, najavio da će izvršiti spektakularno samoubistvo skokom sa stenovite morske hridi! Prisutni Zlikovac i ostali drugari su ga ubeđivali i molili da se predomisli, ali Nabor je ostao neumoljiv i nepoverljiv i rekao je svima prisutnima da mogu da prisustvuju ovom tragičnom, ali neizbežnom činu koji će on izvršiti, ali je naredio da niko ne sme ići ispred njega i pokušavati da ga, eventualno spreči u njegovoj neopozivoj nameri - već svi moraju da ga prate na udaljenosti od najmanje desetak metara! Kada je došao na visoku stenu ispod koje se penilo valovito i nemirno more, Nabor je održao “hamletovski” potresan i patetičan oproštajni govor i kada se spremao da se oprosti od ovoga nesrećnog i ukletog sveta skokom u ništavilo, on odjednom zastade i zapita da li može dobiti još poslednji gutljaj vina. Kada mu Zlikovac saopšti da nemaju više ni kap pića kod sebe, Nabor shvati da mu je opao nivo alkohola u krvi, a sa njim i entuzijazam suicidalni, pa pokunjeno i postiđeno reče "Ovaj…ajmo sad na spavanje svi… ubiću se neki drugi put !".
U jesen te iste 1984. godine grupa entuzijasta je u podrumu jedne vrsačke ‘’Mesne zajednice’’ osnovala “K.E.C.” (Kulturno eksperimentalni centar) - underground klub u kojem su se okupljali neobični likovi kao što je Miša Mangup, Zlikovac i drugi, a naravno tu je redovno navraćao i Nabor Devolac. To je bilo jedno opskurno mesto na kojem su marginalci svih vrsta i boja mogli da iskažu sve svoje “kreativne’’ potencijale bez ikakvih ograničenja i tu je Nabor imao groteskne muzičke nastupe (Dobro podgrejan rakijom “Babovačom’’, užasnim pićem koje smo kupovali kod jedne bake u susedstvu, on bi vezivao crvenu traku oko čela, uzimao gitaru i drndajući po njoj urlao nekakve besmislice, bacao se i valjao po prljavom podu “svirajući” sve vreme!), potom je bio i jedna od udarnih pesnica teatra “Banatski Rizling” koji je već u to vreme izvodio Harmsove dramske komade, a umeo je i da u trenucima meraka improvizuje nešto što je ličilo na psihotičnu poeziju.
Sve sam ovo naveo da bih predočio koliko se moja vidjenje Nabora promenilo kroz iskustvo od prvog kontakta do trenutka kada mi je brat saopštio da je čuo da ovaj piše neke priče ili nesto slično, ali ta promena u mom doživljaju ipak nije bila dovoljna da me ubedi da pročitam to što je Nabor napisao. Naime, čim sam čuo da se on bavi nekakvim literarnim pokušajima, u meni se javila stara predrasuda koja je tvrdila da ako on piše - to mora biti da piše onaj njegov deo ličnosti koji je pisao za pohvale od strane učitelja, nastavnika, koji je dobijao sve one nagrade, pa prema tome to uopšte nije vredno uvažavanja za nekog kao što sam ja. ”Neka Nabor lepo nastavi da piše svoje “podobne” pismene sastave, ja ću to preskočiti, ali ću zato izaći uveče u “K.E.C.” da bih se susreo sa njegovom drugom, uvrnutom, mahnitom, ludom stranom ličnosti da uživam u njoj!" … Tada još nisam mogao ni da naslutim da je zapravo te priče, sve odreda pisala upravo ta njegova divna i neobična, uslovno rečena, ’’luda” strana svesti!
To ću shvatiti tek u maju 1991. kada je posle 3 godine izbivanja kod nas ponovo, iznenada, banuo Nabor Devolac koji je sa sobom doneo i dva broja časopisa “To jest”, glasila studenata filozofskog fakulteta u Novom Sadu u kojem je bio objavio nekoliko svojih “ranih radova”. Prva njegova priča koju sam pročitao bila je “Pas i čovek najbolji prijatelji ” i bila je to, ma kako to patetično zvučalo istinska “ljubav na prvi pogled”. Zapravo ja sam se ne samo grohotom smejao već i urlao, a na kraju su mi još krenule i suze od silnog smeha! Već taj prvi nezaboravni susret sa Naborovim likom i delom učinio je da poželim da njegov rad pretočim u formu stripa. Problem je bio, međutim, u tome što sam ja tada bio u nekoj krhkoj i lomljivoj fazi povratka stripu, nakon što sam spalio sve svoje radove 1988. godine duboko nezadovoljan svojim dostignućima na tom polju i rešio da, zauvek, napustim rad u okviru “Devete umetnosti”. Tada sam se, u svom “stidljivom” povratku bavio radom na stripu “Istina o Josefu K. i Gregoru Samsi” i ponovo razmišljao o tome da prekinem sa bavljenjem stripom zauvek, ali upravo tada na scenu stupa Nabor koji me je, iskreno oduševljen mojim radom, ubeđivao da nastavim i da će on, čak, odneti taj strip da bude objavljen u časopisu “To jest”.
To se nešto kasnije stvarno i desilo i ja sam, osokoljen tim objavljivanjem počeo da radim na stripu ‘’Pas i čovek : najbolji prijatelji!’’. Problem je bio u tome što nisam mogao naći vizuelni ‘’ključ’’ za predstavljanje Naborovog bizarnog i halucinogenog, farsičnog i karnevalskog naratorskog stila. Ja sam tada, naime, bio u fazi mojih ‘’ranih radova’’ koji su odisali mračnom, ’’gotičkom’’ atmosferom i ličili na detaljno šrafirane i senčene ilustracije iz 19. Veka. Smatrao sam da to ne može nikako ići sa ‘gogoljevsko–harmsovskom’’ grotesknom atmosferom kojom prosto odiše Naborova proza i to sam autoru u jednom razgovoru otvoreno i rekao. On je, međutim, smatrao da upravo ne trebam menjati taj moj teški “crni grafizam“, već da ga trebam upravo takvog primeniti i prilikom stripovske vizualizacije njegovih radova.
Tako sam i učinio. Ono što je iz toga proizašlo je vizuelni stil koji je odlikovao više od hiljadu strana mojih stripova koji će biti bazirani na literarnim vratolomijama mog najomiljljenijeg pisca svih vremena!
Kroz čitavu deceniju devedesetih nastavila se naša saradnja proširena i na druge medije - najpre u filmu ‘’Kosmičke Pirane’’ (koji je trebao da predstavi najzanimljivije aktere vršačke underground scene koja je tada bila u punom cvatu). Naboru je bilo dodeljeno relativno malo prostora u tom filmu, ali se on, na licu mesta pokazao kao izuzetan improvizator koji je dopisivao scene, neobično dobro i originalno glumio i, sve u svemu, unosio neki osećaj oneobičavanja i onostranosti u ceo taj, ionako pomereni i iščašeni ’’projekat”. Tim svojim kvalitetima Nabor je sebi izborio mnogo veću minutažu i, zapravo, centralno mesto u filmu.
Nakon ovog projekta sledili su i drugi, kao što je ‘’Život u Bolidvudu’’ – film u kojem Nabor glumi glavnu ulogu - lik ‘’Zagorelog’’ – apsurdističku parodiju na lik slavnog strip junaka “Zagora’. Jedan od bitnih aktera Vršačke underground scene devedesetih godina prošlog veka – Vlada “Red“ priseća se Nabora iz tog vremena - “Da , sećam se vrlo dobro snimanja filma “Život u Bolidvudu“. Svi smo čekali Nabora Devolca da bismo mogli da otpočnemo snimanje. Stiže, konačno i on, izvinjavajući se svima što kasni. Njegovo odelo je uredno, maniri su besprekorni, reklo bi se da pred sobom imamo pravog uglađenog srednjeevropskog mladog intelektualca. Onda je otišao da se presvuče u odeću “Zagorelog“ i kad se vratio ti odjednom vidiš da je on skroz transformisan i da je odjednom “odlepio“ skroz!... Totalno izmenjena ličnost – glas, pokreti, pogled sve deluje sumanuto i mahnito!... Civilizovani Nabor je namah potpuno nestao i ostao je varvarin “Zagoreli“!"
Potom su usledili i muzički nastupi, ili je možda bolje reći ‘’ispadi’’ koje je Nabor izvodio sa svojom antigrupom ‘’Mulj’’ koji su nosili već dobro poznati duh groteske, apsurda i parodije koji je začet u Naborovoj literaturi, a nastavio svoj put kroz destrukciju svih poznatih i nepoznatih umetničkih medija!
Potkraj decenije neslavne dekade “devedesetih” Nabor tiho, reklo bi se neprimetno i bez reči oproštaja napušta ne samo literaturu, već i bilo koji drugi oblik ‘’kreativne delatnosti’’. To se nekako poklopilo sa odlaskom glavnog “režisera” apokaliptičnih devedesetih u našoj zemlji, našeg nikad prežaljenog diktatora Slobodana Miloševića!... Zaista je neobična činjenica da je Nabor, već 1985. Godine , kada je imao svega 18 godina i išao u završni razred srednje škole, napisao priču ‘’Autobus’’ u kojoj je, na svoj bizarni način nekako naslutio i, gotovo, predvideo katastrofu devedesetih!... U kontekstu sredine osamdesetih ta priča deluje gotovo nerazumljivo sa svojim obiljem nasilja, brutalnosti, primitivizma, neviđenog haosa i čistog ludila, ali sa iskustvom devedesetih, ona, iz sadašnje perspektive deluje gotovo kao dokumentarna proza!
Zauvek će ostati misterija da li postoji neka dublja, podsvesna, veza između nadolazećeg haosa čiju je tutnjavu Nabor naslutio sredinom osamdesetih i čije je pojačavanje u toku devedesetih sledio u svom literarnom i uopšte "umetničkom" radu, ali, kao da je umirivanje te "zloslutne istorijske tutnjave" početkom 2000.-tih i normalizacija prilika u našem regionu uklonila osnovni motiv njegovog kreativnog angažmana i on ga, zaista, tada bespovratno prekida. O tome kakav je bio istinski motiv tog zaista neobičnog i neuobičajenog ‘’kulturnog pregnuća’’ možemo samo nagađati.
Mislim da ne trebam ni da naglašavam koliko je mene zaista velikog poštovaoca, pa mogu reći i pravog obožavaoca dela Nabora Devolca pogodilo njegova odluka da ga okonča već u svojim ranim tridesetim godinama i, naravno da sam mnogo puta pokušao da ga ‘’vratim ’’u literaturu, znajući, naravno, koliko on lako, prirodno, bez napora, piše svoje priče, pesme, komade, itd, ali, nažalost nisam u tome uspeo. Kao da njegov hod kroz potpune margine našeg literarnog života beše tek mladalački, gotovo detinji san prostodušnog slovenskog junaka Nabora Devolca iz "Burleske gospodina Peruna boga groma" Rastka Petrovića iz koje je Zoran Čikić i "pozajmio" svoje literarno ime.
Vremenom sam, međutim, sa opadanjem zanosa ‘’petoktobarskog prevrata’’ i shvatanjem u kakvoj realnosti, kulturnoj i svakoj drugoj živimo i živećemo svoje zemaljske dane počeo da menjam i stav prema Naborovoj ‘’Neopozivoj ostavci’’ na učešće u svetu kulture na ovim prostorima, a i šire. To sam svoje novosazrelo shvatanje izrazio i u jednoj internet polemici koja se odvijala krajem 2005. godine iz koje ovde prilažem jedan manji izvod.
“Evo, vidiš, dragi moj Nabore, u attachmentu ovog pisma šaljem ti moj intervju koji sam dao Elettri Stamboulis iz italijanskog underground strip magazina "Inguine"... Znam da će ti ozbiljno pozliti i da će ti se utroba više puta okrenuti od "kvaliteta" mog engleskog, ali, ne brini, oni će to prevesti na italijanski i tom prilikom, naravno, korigovati i jezik korišćen u intervjuu. Inače, povod ovom intervjuu je zapravo objavljivanje stripa "Pas i čovek: najbolji prijatelji!" u Italiji (tiraž je 2000 primeraka). Dakle, nakon Holandije, Grčke i Slovenije i Italijani će imati prilike da se susretnu sa likom i delom tvog "Stojana" .
Eeeeee, Nabore moj, sećaš li se koliko sam ti svojevremeno zamerao što ama baš nikada i ništa nisi učinio na promociji svog literarnog rada... Evo, prošlo je celih deset godina od objavljivanja tvog jedinog "legalnog" književnog dela, knjige "Daljinski samoupravljač i druge
priče", i da znaš, da ti mogu reći da sada, iz ove perspektive potpuno odobravam to što nikada nisi održao ni jedno jedino književno veče da bi podržao svoju knjigu... Zapravo, potpuno odobravam tvoju odluku da potpuno bojkotuješ bilo koji segment "legalnog" književnog života i da nastaviš da egzistiraš u underground publikacijama i krugovima... a, odobravam ti tvoje neučestvovanje u književnom životu upravo zbog toga što pred svojim očima možemo videti na šta liči naša aktuelna književna scena... ne znam šta ti misliš, ali ja imam utisak da se stanje na našoj književnoj sceni čak i jako pogoršalo u odnosu na "crne" devedesete!"
Na samom kraju bih još da se prisetim dijaloga koji sam vodio sa Dušanom Makavejevom kome sam u leto 2009. godine poklonio svoju strip knjigu ‘’Podzemne Vode’’ u kojoj je ogroman deo radova inspirisan upravo literaturom Nabora Devolca. Makavejev je prelistao stripove i rekao ’’Zanimljivo je ovo, zaista… Da li ste nekad pokušali da crtate po motivima proze Danila Harmsa?’’ Odgovorio sam ‘’Da, nacrtao sam nekoliko stripova inspirisanih Harmsom … Ali , pogledajte ovaj strip - “ Najduži dan !” …”
“Je li to radjeno po Harmsu?” - upita Makavejev. “Pa, ne… Ali ovo je rađeno po priči Nabora Devolca!’’ - odgovorih ja. “Nabor Devolac?... Neobično ime za jednog pisca, zaista! Moram priznati da nisam dosada čuo za njega. Ko je on, zapravo?’’- upita Dušan. “Srpski Harms!’’ - izlete iz mene kao iz zapete puške!
Na samom kraju ovog retrospektivnog teksta navešću kratki izvod iz recenzije strip knjige “Podzeme vode“ kojom je njen autor Uroš Smiljanić , na neki neobičan i posredan način izražava, zapravo, bizarnu, ali sasvim zasluženu pohvalu Naboru Devolcu i onome što je on napisao - “No, pravi biser je ostavljen za sam kraj. Priča Najduži dan, koju je napisao Nabor Devolac (pseudonim Zorana Čikića, s kojim je Wostok snimio i nekoliko kratkih filmova), urnebesno je smešna i do gađenja zastrašujuća strip hronika jednog dana koji izgleda kao da su se Borhes i Harms napili kao majke, nagutali LSD-a a zatim se potukli. Usred Srbije 90-ih! Bogatstvo simbola (religijskih, seksualnih, političkih), slika, crnohumornih epizoda, ali i ideoloških ispada čitaoca može da obori s nogu i uplaši. S druge strane, neumoljiv tempo pripovedanja i potpuno neobjašnjiv, sumanut entuzijazam kojim je priča prožeta, teraće ga da se ovom stripu mnogo puta iznova vraća.“
Wostok, Vršac 14.10.2012.
Pogledajte i kratki film Propali Projekat - Veštac iz Burjana
Više o Naboru Devolcu možete saznati preko fejsbuk stranice https://www.facebook.com/NaborDevolac
oblikovala Zlata VK
Comments