Svaki savesni građanin želi da u sopstvenom životu i radu napreduje, doprinoseći time ne samo sopstvenom, već i napretku društva u kome deluje, tako smo i Zlata i ja početkom godine osnovali udruženje građana „Drvarska 12“ sa namerom da multimedijalnu alternativnu kulturu kojom se dugo i predano bavimo učinimo više prepoznatljivom u javnom prostoru, ne samo u smislu afirmacije, već i u smislu legalističke verifikacije iste, bez kreativnih idejnih kompromisa. Na liniji takvog razmišljanja, a podstaknuti od naše dragocene saradnice Marije, rešili smo da za knjigu stripova „Vučja zemlja“ obezbedimo CIP kako bi je, uvođenjem u kataloški sistem Narodne Biblioteke Srbije, izdigli iznad običnog fanzinskog izdanja kakvim smo se dosta u prošlosti bavili. Pedantno smo ispunili formular za aplikaciju za CIP, više puta proveravajući svaku činjenicu unetu u njega, i poslali je NBS. Ubrzo je stigao odgovor u obliku CIP-a u kojem stoji da je autor teksta(?) Wostok, a ilustracija(?) Sanja Stepanović, što se ni približno nije poklapalo sa podacima koje smo mi prosledili. Poslali smo primedbu na netačnost fakata u CIP-u, jer su, prema onome što smo mi poslali u ispunjenom formularu kao nesumnjivu činjenicu, strip knjiga ima dva autora - Danila Miloševa Wostoka i Sanju Stepanović.
Nadležno stručno lice nas je nazvalo telefonom i, nakon našeg detaljnog objašnjenja u vezi sa propustom je reklo da razume učinjenu grešku i da će je ispraviti, što nas je savim umirilo, jer imamo ogromno poverenje u državne institucije i osoblje koje svojim kvalifikovanom stručnošću i profesionalnom kompetentnošću tamo radi. Napetost u očekivanju korigovanog CIP-a je rasla sa svakim minutom i satom, jer smo se već našli u izdavačkom cajtnotu, naime knjiga je već sutradan morala da ide u štampu.
Kada smo otvorili mejl sa korigovanim CIP-om imali smo šta i da vidimo - kao autori knjige su navedeni - pod jedan Sanja Stepanović, a pod dva...e, pa pod dva nema ništa!... Stručno lice nam je napisalo i da mora na neki službeni put, pa ako imamo dodatnih primedbi na korigovani CIP, moraćemo da se obratimo kancelariji NBS za CIP!
I onda smo se, još pod velikim pritiskom vremena koje je ubrzano isticalo pitali kako je moguće da smo, nakon uredno ispunjenog formulara i uplaćene takse, nakon višednevnog preganjanja sa nadležnim stručnim licem dospeli u situaciju da se u „korigovanom“ CIP-u glavni autor knjige Danilo Milošev Wostok više uopšte ne pominje, naprosto, kao da je nestao bez traga! Bili smo i zbunjeni, pa pomalo i ljuti, razmatrali smo mogućnost da objavimo knjigu ili sa pogrešnim CIP-om ili bez njega, čak... A onda meni, javila neka promisao, neko čudo uvida u dublju realnost situacije... Svi znamo da smo mi, građani ove zemlje zapravo tek podanici države koja, ne samo što nam želi dobro i brine se o nama, već nikada i ne greši!... Državne kulturne institucije ove zemlje izgrađivane su u decenijama, pa i vekovima predanog i marljivog rada nebrojenih samozatajnih i vrednih poslenika i bilo bi neodgovorno i cinično pretpostaviti da je formulacija koja je stigla od strane NBS ma i u najsitnijem detalju netačna, jer glas te institucije je glas države, a glas države je glas vlasti, a znamo da svaka vlast potiče od samog boga!
U jednom trenutku sam, pun sujete i malograđanskog i sitnosopstveničkog egoizma pomislio: “Ko god bude pretraživao arhivu NBS pod pseudonimom „Wostok“, ovu strip knjigu kao autorsku jedinicu neće naći!... Ako, međutim ukuca „Sanja Stepanović“, naći će je bez problema! Da li je moguće da državna institucija, u činu jednog svog činovnika učini takvu kardinalnu grešku, uprkos svim našim naporima da je korigujemo? Pa, defakto su izbacili mene, Danila Miloševa Wostoka iz autorstva te knjige u najbukvalnijem smislu!?
Neko vreme sam se borio sa sopstvenim mislima i besmislenim i ogoljenim ispoljavanjem sopstvene sujete, a onda mi je naišlo, iz nekog dubljeg sloja uma, ono što se u istočnjačkoj duhovnoj tradiciji naziva „Satori“, duhovno prosveteljenje u vidu razumevanja o potrebi sagledavanja sopstvenog realnog minornog i beznačajnog položaja u beskonačnoj veličini i slavi kosmogonije ljudskog roda i njegove kulture i legalnog procesuiranja i verifikacije iste od strane nadležnih institucija!
Glas boga-države-činovnika mi je blago, ali odlučno prišapnuo na moje duhovno uvo: “Država nikada ne greši, ako ti smatraš da si ti autor knjige, a tamo piše da je autor Sanja Stepanović, to znači da si TI Sanja Stepanović!“
U tom trenu sam se osetio apsolutno duhovno preporođenim, kulturno prosvećenim, potpuno sam prihvatio kristalno jasnu i nepobitnu realnost koja se ukazala u tom sudbonosnom CIP-u – Wostok više ne postoji, što je uradio, uradio je, vreme ga je pregazilo, otišao je u ništavilo i zasluženi zaborav- on će se od sada ne samo potpisivati, već i osećati kao SANJA STEPANOVIĆ!
Sa poštovanjem i poniznošću državna podanica Sanja Stepanović
Ispred udruženja građana Drvarska 12
P.S. I tako, ovo je prvi tekst koji sam napisala kao Sanja Stepanović i mogu reći da sam baš zadovoljna kako je ispao. Taman sam se privikla na svoj novi identitet, pa čak počela i da uživam u njemu, kad mi stiže jedan uznemirujući mejl iz Ljubljane „Poštovana Sanja, moram da vam saopštim da ćete morati da se odreknete svog sadašnjeg identiteta, jer je taj CIP koji vas je zbunio zapravo u redu- u njegovom glavnom zapisu je Wostok postavljen kao prvi autor i ako se taj pseudonim ukuca u pretraživač lako je naći strip knjigu „Vučja zemlja“ u elektronskom katalogu NBS.
I da, ispod cipa nema vašeg pseudonima Wostok , jer je glavni zapis već sa vašim imenom. Kada su postojali lisni katalozi, pod CIP-om su se pisali samo koautori, kao u ovom 1. Sanja Stepanović, da bibliotekari znaju pod kojim imenom još mogu da nađu kataložni listić.
Sa poštovanjem, Sanja Stepanović “
Šta ovo znači? Zašto sam sama sebi ovo napisala iz Ljubljane? Zar je moguće da je sad ovaj briljantni satirični tekst koji sam napisala faktički neupotrebljiv? I šta sad da radim - da se odreknem novog identiteta i ovog teksta? Iz tih mučnih i teskobnih razmišljanja trgla me je notifikacija da mi je stigla nova poruka iz Ljubljane: ”U najavi novodsadskog strip vikenda stoji da će predavanje o slovenačkom stripu održati Sanja SteFanović, dakle pošto me je stara državna institucija prozvala tako, ja ću se od sada pa zanavek tako i zvati! Sa poštovanjem Sanja Stefanović”
Dakle, sada mi je sasvim laknulo, država, koja nikada ne greši je razrešila moje identitetske i egzistencijalne muke – Više nema sumnje da imamo dve različite Sanje u dva različita grada- Stefanović u Ljubljani i Stepanović u Vršcu. Ohrabren saznanjem da država bdi nad nama i uvek nam ukazuje na pravi put, ja predajem ovaj tekst u celini na uvid javnosti.