Intervju Irine Petunjan sa Venediktom Jerofejevom je objavljen u časopisu “Literaturnaja Gazeta” 1990. godine.
Kada sam krenula na sastanak sa Venediktom Jerofejevom, već sam znala da je pisac ozbiljno bolestan, da teško govori i da nije izvesno da li će razgovor uopšte biti moguć. Odlučila sam da napišem pismo, za svaki slučaj, da predam pitanja, takoreći u pisanoj formi.
1978. godine sam pročitala njegov roman "Moskva - Petuški" objavljen samo u inostranstvu, pa nekako dolutao i do nas, i zaista sam želela da saznam nešto o autoru. Ali čak i među mojim kolegama, malo ljudi je pouzdano znalo nešto o Jerofejevu. Dakle, bilo je samo nekih glasina u prestonici...
Vreme je prolazilo, roman "Moskva - Petuški" preveden je i objavljen na jednom jeziku, zatim i na drugom u inostranstvu, popularnost Venedikta Jerofejeva tamo je ostala stabilna. Pisani su članci i disertacije o njegovom radu - uglavnom su za svoju temu uzimali roman "Moskva-Petuški". Istraživači su se složili da je Jerofejev - "obrazovan, osećajan, nadaren za jezik...” I dodali su: "Njegova sudbina je nepoznata" ...
Neuhvatljivi Jerofejev je "isplivao" pre dve godine. Tokom jednog od sastanaka sa Venjaminom Aleksandrovičem Kaverinom koji mi je pričao o ideji stvaranja almanaha "Novosti", čiji je on bio jedan od pokretača. U prvom broju almanaha planirano je između ostalog da bude objavljen po prvi put u našoj zemlji i roman "Moskva-Petuški". U to vreme je tako nešto i dalje izgledalo neverovatno: neka pokretačka grupa, almanah, da se usudi da objavi “Petuški”, o kom neki kažu: "genijalno", "besmrtno", drugi - "bezobrazluk" ... U međuvremenu, u leto 1989. objavljen je sa malim skraćenicama u časopisu "Trezvenost i kultura".
I evo me u piščevoj kući. Ispostavilo se da poslednjih godina živi u Moskvi. Pitanja koja sam napisala nisu bila neophodna, a razgovori (bilo ih je nekoliko) bili su neujednačeni, teški. Ljudi su prolazili kroz kuću s vremena na vreme. Jerofejevu su iznenada bili potrebni i novinari, TV ekipe i izdavači domaći i strani. Vrata se skoro nisu zatvarala. Sam Jerofejev se bolno nasmejao i prošaputao: "Molim vas, recite mi zašto je to neophodno?“... Ja, koja sam već ispisala podeblju svesku sa pitanjima, ponizno sam zamolila: "Zatvorite samo vrata i odbijte sve!"
Najveća želja koju Jerofejev trenutno ima je da "prestane da bude toliko urbanizovan", da sa suprugom ode u Abramcevo, gde su im prijatelji dali kuću do proleća, i da žive i pišu... Počeo je da piše dve predstave - "Fani Kaplan" i "Disidenti" – i trebao bi da ih dovrši. Postoji i "gomila ideja rasutih u trideset čudnih beležnica".
"Imam sto pun nacrta", kaže pisac, "ili bolje rečeno ne mogu ni da se nazovu nacrti, ali to će se ipak desiti! Fani Kaplan je skoro spremna i biće objavljena u časopisu "Kontinent". Drugi komad - "Disidenti" - će odneti u produkciju Pozorišta na Malom Bronoju. To je čista komedija, i bukvalno i figurativno. Radnja se odvija u 60-im godinama, a nijedan od heroja ne ostane živ, samo ološ. Već sam imao primedbe i zamerke: kažu, slušajte, Jerofejev, zašto tretirati takav materijal na tako humorističan način? Ako ste već u "Valpurgijskoj noći" pobili sve, bar ovde ostavite neke dobre ljude u životu... Jesam li ih ubio?
Predstava "Valpurgijska noć, odnosno Koraci Komandanta" objavljena je u aprilskom broju časopisa "Teatar" za 1989. godinu, već je postavljena na sceni Pozorišta na Malom Bronoju i ima znatan uspeh na blagajnama. Iako i sam autor smatra da ga je "pojednostavljivao preko svake mere". Ali, kao što čujemo, autoru se to nije dopalo. Predstavu nije lako doživeti (međutim, isto se može reći i za roman "Moskva -Petuški" i esej "Vasilij Rozanov viđen očima ekscentrika") i neobičan izbor ludnice kao mesta radnje. Jerofejev tvrdi da je stvorio dramsko delo zasnovana na principima klasicizma, samo veoma smešno. Ne znam ko mi ga je doneo na čitanje, ali bukvalno sam se smrzla kada sam ga pročitala. I završne fraze ne odustaju od nade: "Zavesa je već zatvorena i sad možemo, zapravo, da se raziđemo. Ali tamo, sa druge strane zavese, nastavlja se sve isto i bez milosti. Bez aplauza."
Sada mnogi kažu da ništa nisu znali - u tridesetim, četrdesetim, pedesetim, sedamdesetim... nisu znali ništa. Od tih problema neko je bio daleko, a neko je pronalazio mnogo “rupa u zakonu” da otera neugodne misli. Ko nije bio slep? Starija generacija? Oni koji su prošli logore?.. Kao što se nekada uobičajeno mislilo - slepa je bila provincija. I u ovoj situaciji, kada mnogi nisu znali, a mnogi, verovalo se, "nisu znali", deluje strašno što je mladić koji je izašao iz zabačene provincije (ako možemo da ubrojimo Arktik u provinciju), pokazao da sve vidi. Nije sanjario o "veselom životu", zahtevao je normalan život, tvrdeći da takav život kakav je sada, ne može da opstane duže od sat vremena, ni minut... Još uvek to tvrdi.
Njegova kritika je toliko sveobuhvatna da kod neiskusnog, nepripremljenog čitaoca može da izazove šok i optužbu za klevetanje. Kada kritikujete sve, pa i buduće polumere, bićete optuženi za klevetu, jer to postaje zastrašujuće, jer takve kritike omamljuju, pa čak i neko vreme demorališu. Postoji zamerka piscu: kažu, pokazujući na tamnu stranu našeg života, ne ukazuje na to kako se to popravlja.
PETUNJAN: Kako se Jerofejev našao u grupi onih koji vide?
JEROFEJEV: Ne razumem to. A onda, ne tako rano, progledao sam, tek u desetom razredu. I još više - posle prijema na Moskovski državni univerzitet.
PETUNJAN: Enciklopedijski rečnik ruske književnosti je 1988. je ponovo objavljen u Londonu. Ovo je verovatno jedini vodič koji govori i o vama. Međutim, uprkos činjenici da autor Volfgang Kazak tvrdi da je ovo "prevod izmenjenog i proširenog nemačkog izdanja iz 1976", informacije o piscu Venediktu Jerofejevu, počev od godine rođenja, jesu približne, ali i po mnogo čemu netačne. Autor rečnika piše da je "gotovo nemoguće doći do biografskih informacija" o Jerofejevu. Zato pomozimo sledećem izdanju književnog rečnika. Citiraću nekoliko fraza iz njega. Jerofejev, "očigledno već neko vreme studira na odseku za istoriju Moskovskog univerziteta i na Institutu za nastavnike Vladimira, priča se da zna latinski, voli muziku. Navodno je rano postao alkoholičar..."
JEROFEJEV: Vidi, vidi šta se dešava. Rođen sam 24. oktobra 1938. Pre nego što sam završio srednju školu živeo sam u gradu Kirovsku u regionu Murmansk. Tata je dva puta strpan u zatvor (običaj je bio da se podmeće) dva puta, zatvoren - pušten, ponovo mu je podmetnuto. Ali važno je da je mi 1954. rekao nešto o čemu nisam ni sanjao. Znaš šta znači biti šef železničke stanice, koju zauzimaju Rusi, Finci, Nemci, pa opet Rusi, Finci, Nemci... a u isto vreme da uspeš da ispuniš svoje dužnosti? A ja sam budala, kad bih video na nebu finske ili nemačke avione - mahao maramicom i plesao. Imao sam tačno tri i po godine. Na kraju je moj otac proglašen izdajnikom otadžbine. Sada je to, možda, teško razumeti...
Već sam govorio o Moskovskom državnom univerzitetu, ali dodaću da sam tamo studirao ruski jezik i književnost. Ali ubrzo su me "ugrizli" ...
Studirao sam na Vladimirskom institutu, sa uspehom, ali ne zadugo. Držao sam Bibliju u noćnom stočiću. Za mene je ova knjiga nešto bez čega je nemoguće živeti. Izvukao sam sve iz nje što se može izvući iz ljudske duše, i ne kajem se zbog toga. A one koji je ne poznaju, smatram izuzetno nesrećnim i uskraćenim. Znam Bibliju napamet i mogu da se pohvalim time.
Posle nekog vremena, knjiga je pronađena u mom noćnom stočiću, i počelo je!.. Sećam se velikog generalnog sastanka instituta, užasa nastavnika i učenika. Nisam razumeo ovaj užas...
A na ulici se crna limuzina dovezla do mene, odveli su me na četvrti ili peti sprat zgrade i rekli: "Dajemo ti dva dana, Jerofejeve, da odeš iz našeg kraja."
Moram da kažem da sam bio šef grupe momaka koju su iz nekog razloga zvali "Ćalci". Dakle, sa Komsomolskom organizacijom instituta i inače nismo imali baš puno razumevanja, a onda se desilo se da su me neki ljudi Iz Vladimira odvezli na motoru, upozoravajući: "Čuvajte se, Jerofejev, svi koje poznajete biće u nevolji."
Što se tiče latinskog, muzike i alkoholizma... Uvek sam se dobro slagao sa latinskim. Poznajem ga loše, ali sam zaljubljen u njega. Kada bi me pitali u koji jezik sam zaljubljen, izabrao bih latinski. Uveravam vas da ovaj autor tog vašeg rečnika ne zna ništa o muzici ili alkoholizmu. U njegov uprošćeni sistem se ne uklapa da istovremeno možete da se mnogo razumete u piće, da volite kompleksnu muziku i da budete zainteresovani za događaje u Namibiji. Nije mogao ni da sanja da shvati tako nešto.
Autorima članaka o meni nedostaje najvažnija stvar: verujem da ljude uopšte ne treba "provaliti".
PETUNJAN: Sada velikodušno dajete intervjue novinarima. Mnoge vaše procene, čak i za sadašnje vreme, su neobične, mnoge su slične "Petuškom". A vi kažete: to je maksimalizam.
JEROFEJEV: U izvesnoj meri. Ako živimo u toliko maksimalističkom vremenu, zašto ne bih rekao maksimalistički? Ali kad god da živiš, moraš da budeš pošten čovek.
PETUNJAN: "Međutim, svaki pisac može da uzme u obzir svoje vreme, u kojem je živeo i da živi, upravo tako, ekstremno”...
JEROFEJEV: Tako je, taj isti Blok je osećao da je njegovo doba ekstremno, poslednje. Sva vremena su ekstremna, poslednja, i, ipak, ništa se ne završava. Kažu da su pred kraj njegovog života, Bloku hteli da usele neke crvenogardejce. Tim povodom Zinaida Hipius je rekla: ”Šteta što ih nisu uselili, njemu bi sledovalo čitavo tuce.” Mnogo je volim, Zinaidu Hipius, i kao pesnikinju, a posebno kao osobu. Kada bih popunio upitnik "Kog ruskog pisca najviše voliš?", dugo bih pretraživao svoju bezumnu glavu, a odlučio bih se za nju.
PETUNJAN: Šta je sa muškim piscima?
JEROFEJEV: Vasilij Rozanov. Konačno, počeli su da ga razumeju i prihvataju. Govorio sam o njemu kada je bilo nemoguće uopšte pomenuti njegovo ime.
Gogolj je imao veliki uticaj na mene. Da nije bilo Nikolaja Vasiljeviča, ni ja ne bih bio pisac. Nije sramota priznati. Mladi Mopasan, sviđa mi se njegova stvar "Na vodi". Ali ne volim Zolu, ne tolerišem bezosećajnost, a u njemu sam je odmah pronašao. U 20. veku - Kafka, kome mnogo dugujem, Fokner ("The Mansion"). Mnogo volim Nabokova. Nikad nisam bio zavidan, ali ovde zavidim, zavidim... I od mojih savremenika osećam duhovnu bliskost sa moćnim Belorusom Vasilom Bajkovim.
PETUNJAN: Ali vratimo se rečniku. "U njegovim studentskim godinama”, nastavljam da citiram –“Jerofejev je počeo da piše fikciju, ali ništa nije objavio u SSSR-u." U članku postoje i takvi zaokreti: "... nekoliko njegovih dela smatra se izgubljenim." Ili "... pričaju o drugim delima Jerofejeva, na primer, o romanu "Šostakovič", ali njihovi tekstovi se ne mogu naći."
JEROFEJEV: Kada su me izbacili sa Moskovskog državnog univerziteta, već sam pisao - čisto mladalačke "Beleške psihopate". Drugari iz razreda, oni koji čitaju, rekli su da je to nemoguće, da je nemoguće pisati ovako. "Da li ti, Jerofejev, želiš da postaneš poznat po celom institutu?" "Izgubio sam Šostakoviča u vozu, ili bolje reći, ukrali su mi mrežu u kojoj su bile, osim rukopisa, i dve boce vermuta. Roman je ponovo bio o alkoholičarima.
PETUNJAN: Da li ste želeli da ponovo napišete knjigu?
JEROFEJEV: Da, pokušao sam. Ali ispostavilo se da je, figurativno govoreći, zastalo kod moćne ruske imperije oko godine 1918.... I onda sam tiho gurnuo "pokušaj" u jednu fijoku mog stola.
PETUNJAN: Da li sanjate svoje tekstove?
JEROFEJEV: Još kako sanjam! Kako ste pogodili? Skoro svako veče, ne preterujem.
PETUNJAN: Da li ponovo čitate svoje stvari?
JEROFEJEV: Ponekad ih pročitam. Ali, od onoga što sam napisao najviše volim "Moskva - Petuški". Čitam i smejem se kao dete. Danas, možda, ne bih mogao tako da pišem. Onda sam bio preplavljen.
PETUNJAN: Predstava "Valpurgijska noć" je takođe o alkoholičarima i takođe je napisana za veoma kratko vreme. Opet ste se naljutiili?
JEROFEJEV: Bilo je tako. Jednom su me posetili prijatelji sa flašom alkohola. Uglavnom, da ga identifikujemo: kakav je ovo alkohol? Kažu, "Hajde, Jerofejev, sredi to." Posle Petuškog, ja sam odličan specijalista. I metil alkohol i običan, moram da kažem, imaju skoro isti ukus. Mislim se, cene svoj život, džukele jedne, više od mog. Probam ukus i shvatim sam da je alkohol dobar. Popio sam piće, posmatraju me kako se mučim. Kažem vam, sipajte i drugu. I oborila me je. Pažljivo me gledaju i, iako se tresu od nestrpljenja, ne dodiruju me. To je glupi racionalizam. Od tada ih mrzim.
I jedne noći, kada me je mučila nesanica, razmišljao sam o tome i pojavila se ideja za predstavu. Napisao sam je za mesec dana. Sada će biti u pozorištu. Ne znam zašto su morali da cenzurišu jevrejsku temu. Ali, evo nekih fraza poput "Jevreji vole da piju iza leđa arapskih naroda..."
Jedne večeri sam morao da budem šef Prezidijuma u Domu kulture "Crveni tekstil", gde je Saša Sokolov čitao svoju prozu. Stavili su me u sred dugog stola kao generala na venčanju. Sa moje leve strane je Saša Sokolov, sa desne strane je sveštenik u crnom (verujte mi, znam šta govorim). A u hodniku - predstavnici "Sećanja". Nisam odmah znao o kakvoj publici se radi. I kao u predstavi koja se igra, na kraju večeri dolazi mom svešteniku drugi, iz hodnika, i kaže: "Hajde da ustanemo i pevamo "Večnaja pamjat", ljudi zahtevaju." I svi su ustali i počeli da pevaju. Pojavili su se transparenti. A dvorana - tri puta veća nego u pozorištu na Malom Bronoju. Ja baš i ne volim spektakle, i pošto sam neučtiva osoba, okrenuo sam se i šmugnuo iza bine. Onda vidim Sašu Sokolova kako nestaje iza suprotne kulise. Dva osećanja sam tada doživeo - gađenje prema spektaklu koji se odigraovao u dvorani, i ljubav prema Saši.
PETUNJAN: U časopisu "Pozorište" gde je vaša predstava objavljena, nalazi se i mali intervju, on sadrži i sledeće reči: "U vezi sa jezikom samo - moj anti-jezik iz anti-života". Kod Volfganga Kazaka možete pročitati da su likovi junaka romana "Moskva - Petuški" predstavljeni "neobičnim, ushićenim jezikom sa mešavinom književnih aluzija". Šta vi mislite o ovome?
JEROFEJEV: Što se tiče članka u "Teatru", nikada nisam izrekao ništa slično. Zašto naglašavati fraze koje mi nisu čudne? I onda svi oni traže anti-jezik, alegoriju, aluzije... Zar nije moguće izraziti se na ljudski način? Kako da ih podsetimo da postoji samo dobar ruski jezik? A najvažnije nije da je njihov stil pogrešan - njihova pobeda je pogrešna!
PETUNJAN: U jednom od nedavno objavljenih tekstova o piscu Venediktu Jerofejevu postoje i ovakve reči: on je "rekao više o Rusiji, dublje, sa velikom ljubavlju, poezijom, sažaljenjem, nego bilo ko od pisaca u današnje vreme". A danas je njegova sudbina već poznata. Međutim, i sam se mračno šali: "Radio stanica "Dojče vele" je 1986. godine u jednom od programa izvestila da je "umro ruski pisac Venedikt Jerofejev". Onda sam uzeo ogledalo i dunuo u njega. Stvarno - ništa. Pomislio sam i rekao: "Ako budem osuđen na vešanje i pogubljenje, ustaću posle sat vremena i nastaviti dalje." Kao što je heroj "Petuškog" rekao: "U celoj zemlji od Moskve do Petuškog, ne postoji ništa što bi bilo previše za mene."
JEROFEJEV: Umreću, a jesam li ih ubio nikad neću saznati...
Godine 1970. objavljena je roman 30-godišnjeg Venedikta Jerofejeva "Moskva - Petuški" u dva primerka otkucana na pisaćoj mašini. Pročitala ga je "cela Moskva", a zatim i provincija, bliža i dalja. Autor je prepoznat i voljen bez ikakvih nagoveštaja književne kritike.
Ali priča nije laskava. Sumorna slika opadanja i samoiscrpljivanja celog društva nastala je iz briljantne tekstualne igre, kakvu je čitalac retko imao priliku da vidi .
Sada je Venedikt Jerofejev opterećen slavom, iako je njegov život daleko od onoga što se zove "prosperitet". Podvrgnut je teškoj operaciji, zahvalna otadžbina dala mu je 26 rubalja invalidske penzije. Njegova predstava "Valpurgijska noć, ili Koraci Komandanta" se izvodi u pozorištu, esej "Rozanov viđen očima ekscentrika" objavljen je u almanahu "Ogledalo", a roman "Moskva - Petuški" štampan je dva puta - u časopisu "Trezvenost i kultura" i u almanahu "Novosti". Pisca vole prijatelji književnici, opsedaju ga intervjuisti iz inostranstva, predstavnici domaće štampe, poštovaoci, posetioci...
Ali vratimo se od "hepienda" na početak cele priče. Ako je neko šokiran neobičnim sudovima autora knjige "Moskva - Petuški", slobodan je da traži u književnost i u životu drugačije sadržaje.
PETUNJAN: Venedikt Vasiljevič, da li je istina da ste u školi uvek bili odličan đak i odmah ste ušli na Moskovski državni univerzitet po imenu Lomonosov?
JEROFEJEV: Da, Lomonosov... Odabrao sam ga i došao, bio sam malo uplašen, jer sam stvarno prešao Arktički krug po prvi put u životu. Oni koji su ga prešli sa juga na sever, i to je malo zastrašujuće, ali i onaj koji je od severa ka jugu – mnogo je strašniji... Video sam najpre i bio zapanjen, video sam...
PETUNJAN: U sedamnaestoj godini?
JEROFEJEV: Još nisam imao sedamnaest godina. Video sam prvu kravu i čudio se: Bah, još uvek ima krava na svetu. Međutim, stigao sam do Moskve... Tada nisu bili potrebni ispiti, već samo intervju. Pola sata intervjua sa profesorom Ljankijem je prošlo, i rekao je dobro. Odmah sam poslao telegram u Kirovsk, na poluostrvo Kola: "Stigao sam. Jerofejev. To je to." I prvo što sam čuo kada sam ušao u ovaj hram nauke po imenu Lomonosov su bile naredbe: Uradi jednom, uradi drugi put, na primer... I tako dalje. Nedavno sam na Centralnoj televiziji pričao priču, jedva su je pustili. Major koji je vodio našu vojnu obuku jednom je rekao: "Jerofejev! Zašto stojite tako? Zar nije moguće stajati uspravno, param-pam-pam! Glavna osobina čoveka je da je on sposoban da se popravlja!" A ja sam mu rekao: to nije vaša fraza, to je tačan citat iz Geringovog govora, čiji je kraj, uzgred, poznat...
PETUNJAN: A šta je, pitam se, odgovorio drug Major?
JEROFEJEV: Drug Major mi nije odgovorio, ali mi je jasno stavio do znanja da neće dugo biti na Moskovskom državnom univerzitetu po imenu Lomonosov. Ali, nije mu smetalo - prigovorio bi mi!
PETUNJAN: I major je vas je gledao kao da ne postojite.
JEROFEJEV: Da, posle trećeg semestra me je tako gledao, i tako do kraja.
PETUNJAN: A šta ste radili, da tako kažem, do 1985.?
JEROFEJEV: Šta sam radio? A šta sve nisam radio. Radio sam kao zidar, gipsar, asistent na izgradnji Čeremuški, na istraživačkom dobru u Ukrajini, bibliotekar u Brajansku, šef skladišta cementa u regionu Dzeržinšk Gorki... Ništa.
PETUNJAN: I sve ovo vreme niste štampani? 69-te, napisali ste "Moskva - Petuški" ...
JEROFEJEV: Završio sam ga u januaru 70-og, ali nije bitno, u čemu je razlika...
PETUNJAN: I sve ovo vreme nije štampan, ali su ga pročitali...
JEROFEJEV: Kako da se ne štampa, kada su skoro sve države... Prvo je bio priliv mog dela u zemaljama NATO-a , od oko 76-te do 81-ve. Onda su došle na red zemlje Varšavskog pakta.
PETUNJAN: A, u Rusiji, pričajmo o Rusiji...
JEROFEJEV: Opet o Rusiji, zauvek o tome, o siromašnima...
PETUNJAN: Takođe mnogo čitamo. Sećam se da sam osamdesete godine čitala vaš "Petuški" u hostelu MIPT - institucije veoma daleko od književnosti. Jeste li osećali svog čitaoca svih ovih godina?
JEROFEJEV: Ne, to čak nije ni bitno. Bilo je čitalaca sa veoma lošim razumevanjem. Nije ih bilo briga za suštinu, glavna stvar je bila ukus zabranjenog. Takvi nikada neće gledati Rafaela, ali natpise u toaletu Kursk stanice zagledaće veoma pomno.
PETUNJAN: Izvinite zbog neprijatnog pitanja: A od čega ste živeli? I kako ste nalazili vremena da pišete?
JEROFEJEV: Pa, ja radim sve vreme. I dok sam pisao, ležeći na drugoj polici građevinskog kamiona, prišli su mi i rekli: šta kukaš? Hoćeš da ideš na institut? Ionako ne možeš to da uradiš – ovde dovoze samo blato, pa nema šta da se naspe, hajde da popijemo koju sa vozačem. Na taj način će svi problemi biti rešeni. To je ta sjajna radnička klasa u našoj zemlji. Evo još jednog veoma dobrog dodira sa...
PETUNJAN: Vašom biografijom?
JEROFEJEV: Ne, nije o meni reč. Mislim na ruski narod. Desio se jednom ovakav slučaj. Kabl je upao u rov sa ledenom vodom, i neko je morao da ga izvuče. I najčudnije je to što se niko ne usuđuje. Gledam svoje kolege - niko. I ja - ne zato što sam hrabar čovek, već zato što sam bio zgrožen kada sam ih pogledao – spustio sam se. I u tom trenutku majka prolazi sa detetom, pokazuje mu na mene, koji u životu nisam imao nijednu četvorku, i kaže: evo, ako loše učiš, onda ćeš morati da se zavlačišu kanale kao ovaj čika.
PETUNJAN: Venedikt Vasiljevič, kakva je vaša priča u vezi sa Sorbonom?
JEROFEJEV: Pozvan sam sa Univerziteta u Parizu na Filološki fakultet, a u isto vreme sam dobio i poziv od glavnog hirurga-onkologa Sorbone, sada se ne sećam imena, pogotovo što mi nisu vraćene one pozivnice. I one pozivnice su tako lepo odštampane i na takvim pariskim papirima i tako to... I tada su počeli da se bave mojom radnom knjižicom iz nekog razloga. Zašto bi želeli radnu knjižicu kada treba da puste čoveka? I još više kada glavni hirurg Sorbone pozove - on se ne šali, čini se, koliko je to bilo moguće razumeti. I kopali su, kopali - maj, jun, jul, avgust 1986. - i konačno objavili da sam 63-će imao četvoromesečnu pauzu u zaposlenosti, i zato da odem u Francusku nema šanse. Zapanjen sam. Hajde da je reč o nekom turističkom putovanju - ali da se pozivamo na pauzu u radu od pre 23 godine, kada je osobi potrebno lečenje od raka - ovde već ... Umreću, ali nikada neću razumeti...
PETUNJAN: Možemo li da popričamo o ruskoj inteligenciji?
JEROFEJEV: O, moj Bože, šta je ovo sad?
PETUNJAN: Da li sebe smatrate intelektualcem?
JEROFEJEV: (Smeh). Ne, morate to da radite. Naravno, odgovoriću na ovo najsjajnije od svih pitanja koja su ovde... I, stvarno, ne vidim nikakvu inteligenciju.
PETUNJAN: A šta mislite sa činjenici da sovjetska inteligencija treba da nasledi najbolje tradicije ruske inteligencije?
JEROFEJEV: To je čisto brbljanje. Šta bi trebalo da naslede? Sovjetska inteligencija je uništila rusku inteligenciju, i još uvek tvrdi da je neko njeno nasleđe...
PETUNJAN: Postoji li neka sovjetska literatura? Jeste li vi sovjetski pisac?
JEROFEJEV: Da li se neko smeje kao odgovor na takvo pitanje. Ali neću ni da se smejem jer su mi doktori zabranili da se smejem.
PETUNJAN: Da li je moguće govoriti o krizi ruske kulture?
JEROFEJEV: Nema krize, pa čak ni potpunog odsustva bilo kakve krize. Mislim, nema ničega uopšte. Pa, bila bi bar jednostavna kriza ili ništa, apsolutno ništa.
PETUNJAN: Ima li sada nešto zanimljivo u modernoj književnosti?
JEROFEJEV: Pojavi se ponešto. Ali, po mom mišljenju, najperspektivniji pravac sada - to su oni koji tkaju od pletiva Oberiuta.
PETUNJAN: Smatrate li da je ovaj pravac najperspektivniji?
JEROFEJEV: Da, a ostalo... Da li Čingiz Ajtmatov obećava, jer je smešno pričati o tome. I uz svo moje poštovanje prema Alešu Adamoviču, Vasilu Bajkovu, njih i dalje smatram najperspektivnijim pravcem koji prati prekaljene. Pesnici kao Korkij, Irtenijev, Druk, Prigov. Oni samo ponekad deluju kao veoma nevaljali momci, ali oni nisu nevaljali momci, oni su im na umu u najboljem smislu te reči.
PETUNJAN: Šta je sa prozom?
JEROFEJEV: Ne nalazim nikoga u prozi. U prozi volim naše kulturne istraživače kao što su Mihail Gasparov, Sergej Averintsev. A među piscima ne nalazim nikoga. Mislim da sam se osećao dobro u vezi svih njih i da još uvek ništa nisam našao.
PETUNJAN: Venedikt Vasiljevič, a šta je sa vašim pisanjem koje nije štampano do danas?
JEROFEJEV: Ne znam, jer "Beleške psihopate" je jedva odlučeno da se odštampa. Malo je verovatno da će to uraditi, jer ih ima toliko - ne govorim o opscenosti - već o neočekivanim leksičkim zaokretima, blago rečeno. Navikli su na opscenosti, gledam TV, idu sa golim dupetom, ali sa leksikčom agilnošću se nikada neće pomiriti.
PETUNJAN: Pomenuli ste i "Dmitrij Šostakovič"...
JEROFEJEV: I to je već zauvek izgubljeno... Onda "Dobre vesti" moraju biti vraćene u prethodno stanje. Onda su se našli članci o Norvežanima - o Knut Hamsunu, Bjornsonu, o pokojnom Ibzenu, sve to mora nekako da se nađe...
PETUNJAN: Da li ste ikada pisali poeziju?
JEROFEJEV: Jesam. To - pod uticajem Majakovskog, onda – pod uticajem Igora Severjanina, kada sam imao oko šesnaest ili sedamnaest godina. I uspeo sam to da uradim, nisam mogao drugačije. A onda sam odlučio da prestanem da se glupiram.
PETUNJAN: I počeli ste da govorite Šekspirove stihove...
JEROFEJEV: To je otprilike to.
PETUNJAN: Šta je sa vašim poetskim strastima? Da li ste rekli da vam je ruski Srebrni Vek sa početka našeg veka, najbliži?
JEROFEJEV: Pa, početak je, naravno, bliži od sredine.
PETUNJAN: A u ovom Srebrnom Veku, ko?
JEROFEJEV: Kad sam bio mlad, zaljubio sam se u svakog po jednom. Prvo u Konstantina Baljmonta, onda, dva meseca kasnije - u Igora Severjanina, tri meseca kasnije - u Andreja Belog, i tako dalje. Bio sam zaljubljen. Kao što je majka Olega Koševa imala priliku da kaže: on je samo ljubavnik. Isto se može reći i za mene.
PETUNJAN: Da li je u ovoj mladalačkoj ljubavi ostalo još ljubavi?
JEROFEJEV: Svi su ostali, to je poenta. Cenim ih sve. Ljudi se obično čudno bave onima kojima duguju. Ljudi su pokupili najneodvažnije, recimo, Anu Androvnu ili Marinu Ivanu, i već ih gledaju sa visine, pljuju jednostavno. To je ono što ne razumem. Ja, na primer, apsolutno volim svaku osobu koja se bar malo potrudila. Bilo da je Baljmont, bilo da je Severjanin, znam da su pomalo kreteni, ali ja ih i dalje volim.
PETUNJAN: Kako ste se upoznali sa ruskim Srebrnim Vekom na poluostrvu Kola? Knjige?
JEROFEJEV: Pa, da li je bilo knjiga? Bilo je, naravno, kao što je "Kako kako se kalio čelik" mog voljenog Nikolaja Ostrovskog. Onda neke druge gadne stvari. Na ovome smo odrasli, to jest na takvoj jednoj... Rekao bih, ali ne volim da psujem.
PETUNJAN: Gde ste upoznali taj niz svojih ljubavi?
JEROFEJEV: Naravno, kada sam upisao prvu godinu na Moskovskom državnom univerzitetu. Iako još ništa nije objavljeno, ali među učenicima - najbolji učenik je bio toliko loš da je to odvratno i zapamtite - ali opet, kao i uvek, kao i u Carskom Liceumu, sigurno ima sedam do osam ljudi koji nešto znaju. Imao sam sreće, našao sam ih.
PETUNJAN: Koga računate kao svoje učitelje?
JEROFEJEV: Naravno, Saltikov Ščedrin, Stern, Gogolj, rani Dostojevski, i tako dalje, mogao bih da nabrajam još puno. Ali na kraju, čak i severnjak i taj je učitelj, čak i Atanasije Fet i taj je učitelj.
PETUNJAN: Da li ste ikada sreli čoveka za koga ste mislili da vam je učitelj?
JEROFEJEV: Da, jesam. Moj drug iz razreda Vladimir Muravjev (sada prevodilac, istoričar engleske književnosti, kritičar. - .B.). Na univerzitetu mi je rečeno: "Jerofejev, vi ovde pišete neke rime, ali imamo čoveka na prvoj godini , koji takođe piše rime." Rekao sam, "Oh, to je interesantno, dajte mi ga, dovedite mi tog čoveka." I on, pas, je doveden, i bio je toliko super obrazovan da se u početku moja tada mlada cipela zavrtela. Onda sam uspeo da dobijem vrtoglavicu i počeo sam da ga slušam. I bilo je nešto za slušanje. A ako govorimo o učitelju koji nije književni, onda - Vladimir Muravjev. Trajalo je samo godinu i po dana, ali je ipak bilo manje-više neizbrisivo. Od tada je sve počelo.
PETUNJAN: Venedikt Vasiljević, imate li učenika? Rekli ste mi da su ti momci koji, kako ste rekli, "tkaju od pletiva Oberiuta", dali zbirki pesama naziv "Svi smo izašli iz Petuškog"...
JEROFEJEV: Opet, bez ikakvog ponosa, verujem da je to najbolji pravac u ruskoj poeziji. A o prozi šta da kažem, umrla je.
PETUNJAN: Mislite li da je to nepovratno?
JEROFEJEV: Ne mislim da je samo to nepovratno. Sve što se radi u Rusiji je nepovratno. Čak se ni grobovi bilo koga ne mogu naći. Moramo li da se šalimo sa bespovratnošću?
PETUNJAN: A ako pričamo o prozi, ne samo o "mladima"?
JEROFEJEV: Jednom smo pričali o prozi i pitali su me, koji je kriterijum za merenje? I rekoh, vrlo jednostavan kriterijum - koliko bih ga sipao, to je apsolutno precizan kriterijum. Astafjev ni centilitar, Belov - ni centilitar, Raspućin - decilitar, Vasil Bajkov - puna čaša, Aleš Adamovič - čak i iznad čaše, i tako dalje.
PETUNJAN: Venedikt Vasiljević, premijera vaše "Valpurgijske noći" održana je u Pozorištu na Malom Bronoju. Da li vam se svidelo kako je to ispalo?
JEROFEJEV: Nije mi se svidelo. Čak sam kod upravnika pozorišta sebi rezervisao mesto sa kraja, da mogu da odem.
PETUNJAN: Ali ipak ste ostali do kraja?
JEROFEJEV: Jesam.
PETUNJAN: Znači, ipak nije tako grozno, bilo je moguće pogledati?
JEROFEJEV: Kad se mora, onda nije teško...
PETUNJAN: Venedikt Vasiljević, neka je glupo pitanje. Znate li "ko je kriv"?
JEROFEJEV: Nemam pojma, ipak bih postavio pitanje "šta da radim?". Imate takva pitanja. Ne volim takva pitanja. I uopšte, vreme je da okončamo ovu frazeologiju. Neophodno je izabrati za prvi slučaj bar malo drugačije, a tu će, vidite, i ostalo ispadati.
PETUNJAN: A šta kažete o perestrojki?
JEROFEJEV: Ne moram da se prestrojavam. Ostajem u statusu kvo, i ostaću zauvek.
PETUNJAN: A što tako?
JEROFEJEV: To zapravo uopšte nije loše. Hajde da čujemo vaše poslednje pitanje. Stvarno volim poslednja pitanja, jer ne volim prva i druga.
PETUNJAN: Dobro je. Danas ste svima potrebni. Juče ste imali “CT”, a sada tamo, u susednoj sobi, čeka devojka iz "Ekrana". Ovo "cveće je zakasnelo"... Kako vam se sviđa?
JEROFEJEV: Pa, kakvo pitanje, vrlo poetično i nepotrebno. Ne "cveće zakasnelo", uopšte. Naprotiv, nisam besan zbog njihove zakasnelosti, već zbog njihove zakasnele žudnje. To je ono što me najlakše svlači!
PETUNJAN: Hvala.
preveo Danilo Milošev
U nastavku možete videti kolektivni strip "Vršac - Burjan" koji je nastao po motivima romana "Moskva-Petuški"
