U PAKLU MARAKANE

"U PAKLU MARAKANE" je kratka priča iz knjige satirične proze "BanaCki tvor" Gorana Mrakića

"BanaCki tvor", prvo izdanje

U PAKLU MARAKANE

Došo je i taj dan, tuvim ko da je bilo juče, 24. april '91. Smo se probudili u polak sedam, da bidnemo sigurni da ćemo stići na vreme, iako je utakmica trebala da počne tek u polak deset, po našom vremenu.

Peto tek što je kukurikno, čujem kako baba vabi piliće da izađedu na sokak, komšija od priko puta kreće traktor, a Franci klonfer tera putom bicikle i se javlja komšinici Magdi: „Kriskot“. Otvorim pendžer i viknem:

- Zdravo her Franci, šta kažeš, šta će raditi doveče Bajern?

- Strafo Fasa! Ćemo fas tući s 3:0, Bajen cigurno ide u krosfinale!

Se smijemo i ja i on, zna on dobro da sam mali grobljar. Izađem u konk, trljam oči isprid ogledala, se umivam s ladnom vodom i gledim šta da odenem. Vadim moj crno-beli dres iz šifonjera, čujem bacikin glas koji zaviruje iz kupatila brijući se:

- Mani to kući ako neš da te pokidadu oni tamo! Nemoj da se sigraš, znaš da Srbi nisu čitavi!

- Pa šta, mi smo iz Rumunije...

- I šta miš ti, i ti, ćedu sediti oni da te pitadu odakle si? Kad te vididu s tim grobljem na sebi, homan ćedu te saraniti, ko onog iz “Maratonaca”!

Ima pravo. Nema smisla da idem tamo da i pujdam. Fruštukujem i sve študiram kako ću na stadion da držim sas Zvezdom? Ću se truditi. valjda ću uspeti, ipak su naši. Vidićemo šta će biti.

Neko duduriče napolje. Stigo kuma Ranko i njegov tata, Miša.

- Si spremijo pasoš?

- Spremijo. Evo, kažem, su mi metli i užinu, imam da jem nedelju dana, ko da putujem u Ameriku, ne u Beograd.

- Imamo i mi, nam spakovala baba Mileva faširte, paprike, pardajsa, sira, luka i „televizor“ tortu u jednu plastičnu kutiju. Mož da naranimo polak stadiona.

U stari Audi miriši nekako na švapsko. Čika Miša kupijo mašinu iz Nemačke, pre tri meseca. Turijo kasetu Nedeljka Bilkića i dau gas. Nede brenz baš najbolje, pa ne sme da je tera zdravo, kaže on. Idemo da pokupimo ujka Božu, pa da krenemo. Stajemo isprid njegove kapije, tit-tit, evo i njega. Ne nosi nikakvu užinu, samo plastičnu flašu od dve litre rakije. Po hodu i pogledu se vidi da je već potezo od rane zore. Nam daje da koštamo. Mi, kobajagi još smo mali, se nećkamo, nismo za rakiju, al on se namrštio ko Musa Kesedžija:

- Danas morate da žderete, za Zvezdu!

Čika Miša, da ga smiri, pita:

- Ovo tvoja rakija?

- Moja, čija da bidne?

- Kad si peko, ko'ko imaš?

- Samo ovo! reče on i potegnu još jedan solidan gutljaj.

Evo nas na putu. Nismo ni stigli do Moravice, a ujka Boža već oderan ko kanta. Natako neku pionirsku beretu s crvenom petokrakom na čelo i peva četničke pesme, kolko ga grlo nosi. Svi vidimo da nije bila baš najbolja ideja da ga zovemo da dođe s nama, al sad je dockan.

- Znate ko je sudija? nas pita odjedared. Bruno Galer! Ne volem baš kako zvuči to ime. Miriši na nešto lopovsko.

Stižemo do granice, kad tamo, kolona da te bog skloni, sve sam švercer. Čekamo skoro sat i po. Dolazi neki srpski milicajac, dobar, dan drugovi, dobar dan druže. Ujka Boža se dere:

- Mi više nismo drugovi, druže, sad smo gospoda.

- A gde putujete?

- Idemo u Beograd da tučemo Švabe, da njim jebemo mater, da njim izvadimo fodbal iz glave!

Čika Miša namiguje milicajcu, vidi i on kolko je sati.

- Sačekajte samo malo, reče i uđe unutra.

Čekamo još jedno pet minuta, ujka Boža počo da im gadi mamu komunističku, kad evo graničar izlazi sas jednim crveno-belim barjakom. Ga savijo i ga dau čika Miši, kaže da navijamo za Zvezdu iz sve snage. Kad je to vidio, ujka Boža izašo iz mašine, kleko, počo da se krsti i da ljubi cipale Milicajcu. Ovim nezgodno, ne zna kako da otera. Jedva smo krenuli, dok vidim da je ujka izvadi glavu kroz prozor, se okreno prema carini i počo da peva: „Sve su straže, sve su straže, đenerala Draže...“. Rakiju je popijo pre Vršca, u Vlajkovac kupio neku Manastirku, a pre Vladimirovca smo morali da stanemo da se izbljuje.

Evo nas u Pančevo, na ćevape. Vidimo kolone navijača kako idu prema Beogradu, svi se grlidu, ko braća. A što ima pijanih, majko mila!

Stižemo konačno u Beograd. More ljudi, svi u crveno-belo, pevadu, pijedu, se deredu. Došli iz svih krajova Jugoslavije, zemlje koja im se raspada isprid nosa. Parkiramo mašinu, turimo užinu u pungu od najlona i tražimo neki birc di da sednemo i popijemo i mi jedno pivo. Sve puno, sve vrvi od ljudi. Neki bradonja svučen do pojasa, sas šajkačom, Zvezdinim šalom i jednom štapinom uvaćenom za kajš, predvodi grupu mladića koja peva zvezdaške pesme. Ujka Boža kleko na sred sokaka, vilice su mu se ukočile, suze mu teku niz obraz, ne mož da kaže nijednu reč.

- Ovo sam čeko da vidim od kad sam se rodio, počo da se blebeće onako fisnut.

Oće da potegne flašu piva, al ne mož da strefi usta. Pogled mu je mutan, jedva stoji na noge. Oće da zapeva nešto, al nema snage il ne mož da se priseti nijedne prigodne pesme. Kad i kad samo se prodere ko ushićen i kurjak: „Jhhaaaaooo!" samo pije, razbija i časti sve koji naiđedu. Ne zna kolko novce ima, al ubeđuje svakog da će on da plati sve. „Za Zvezdu, za Srbiju, za Miloševića, za Dražu!"

Još ima sat i po vremena do početka utakmice. Treba da krenemo.

- Di je ujka Boža? - pita kuma Ranko.

- Ne znam, kažem ja osvrćući se naokolo. Kazo ide da šora, ne znam kud je očo.

Ga tražimo levo, ga tražimo desno, nema ga nigdi. U to vreme nisu postojali mobilni telefoni, al i da su postojali, ko zna da l bi ujka Boža čuv bilo šta. Vreme prolazi, čika Miša gledi u sat, pa kaže:

- Nema ga, šta da radimo, idemo na stadion. Karta je kod njega, valjda će se snaći. Zna di nam je mašina, nek dođe tamo kad je gotovo.

Svi znate kakva je drama usledila na utakmici. Bakljada, ludnica, osamdeset hiljada ljudi pevadu u jedan glas. Za trenutak me ponela atmosfera, pa reko, ajde, neka prođe Zvezda, al posle študiram: ako ovi osvojidu Kup šampiona, ćedu nas jebavati celog života. Sedim i ne znam šta da radim. Mihajlović šutira slobodan udarac, 1:0. Svi se gazidu, skačedu, sam mislio da ćedu me samlati u tu gromilu. Čika Miša izgubio desnu patiku. Di još da je traži u tom paklu. „Molimo navijače da ne bacaju petarde na teren“, kaže spiker stadiona, al ko njega sluša: svi hitadu i se bacadu skim stignedu, niko ne haji nizašta.

No, Švaba je Švaba. U drugo poluvreme dau dva gola i mako je falilo da tutne i treći. „Me protrglo od emocija“, kaže kuma Ranko. „Trpi sad, nemoj da nas praviš od sramote“, mu odgovara tata. Kad je Volfart šutno u levu stativu dva minuta pre kraja, mi se činilo da čujem kako im stalo svima srce. Kolektivni šlog bi strefijo polak stadiona da je ušla u kapiju. Il da je stigla do kikatog Efenberga. To je bio trenutak odluke. Ne znam kako, al ondak sam znau da će zvezdaši dati još jedan gol . Na trenutak, bio sam i ja srećan toliko zbog Zvezde, već zbog očajničkog, neobuzdanog, zasluženog veselja svih tih siromašnih ludaka oko mene, koji nisu mogli ni da slutidu kakav ih pakao čeka u čitavoj Jugoslaviji posle ovog slavlja. Bio je to stvarno istorijski trenutak, koji teško da će se ikad ponoviti,

- Treba da podignedu statuju Augentaleru, kažem čika Miši posle utakmice, koji je otišo do mašine samo u štrimfle, jer je hitno i drugu patiku, šta da radi kad je izgubijo par?

Izlazimo, tražimo nesrećnog čika Božu. Silazimo do Autokomande, kad tamo, blizu jednog plota pered stadiona JNA, on leži i spava. Pijan, herlav, pokraden. Teu da ide onako naderan da se popiša na stadion Partizana, al je zapo, pau i nije više mogao da ustane, pa zaspo. Nam ispripovedo sve posle.

- Ko'ko bio rezultat?

- 2:2, ste prošli u finalu, dau Bajern autogol u poslednji minut, si izgubio utakmicu života.

Ujka Boža bleji ko tele, ne zna da l' da se raduje jal da plače. Svata šta je propustio, al nema nazad. Nijedno repriza ovog sveta ne mož da zameni taku utakmicu. Se digo, kupio još jednu flašu vinjaka i kreno onako dronjav prema mašini.

-Nemojte da se sigrate pa da pripovedate nekom šta mi se desilo, jal ću vam upaliti kuću.

Ujka Boža već odavno pušta ajzibane sas seoskog groblja, tako da mogu da kažem pripovetki o njemu bez da mi bidne stra. Dok je bio živ nisam smeu nikom da kažem ni reč. Samo her Franci sam kazo... i tetka Danici... i čika Savi... i Simi birtašu... i sajdžiji Rikeru... i Iliji crkvenjaku... i Jožiki iz drugog sokaka... i kolegama iz razreda... i svima kod Miosava usvatove... i ovima iz pevačkog društva, za kram, u portu... i vama sadena... i nikom više.

Goran Mrakić

Promocija knjige "BanaCki tvor" u "Tački susretanja" u Vršcu

BANACKI TVOR JE NAŠE OGLEDALO

“Banacki tvor” je, prema mojim saznanjima, jedina knjiga koja je u celini napisana na slengu banatskih Srba i kao takva predstavlja jedinstveni napor da se u formi pisane reči zabeleži ne samo jedan dijalekt, nego i običaji, duh i mentalitet pomoriških Srba, male nacionalne zajednice koja ubrzano nestaje. Prvo izdanje je doživelo nekoliko promocija i u Srbiji. Izvanredna reakcija vršačke publike prepuna prepoznavanja, odobravanja i urnebesnog smeha na odlomke koje je autor Goran Mrakić pročitao na promociji ovog neobičnog literarnog dela pokazuje koliko smo mi, Banaćani, sa srpske i rumunske strane zapravo srodni po mentalitetu, kulturi i pogledu na svet.

fotografije: Tačka susretanja

Senzibilitet prečana se povećava u trenucima suočavanja sa neminovnom asimilacijom i identitetskim iščeznućem. Jezik kojim se Goran Mrakić služi u ovoj knjizi bio je jezik naših baba i dedova u starom Banatu, sa malim uplivom ikavice, što je Pomorišcima verovatno ostalo od hercegovačkih predaka. Taj je govor u Srbiji skoro u potpunosti nestao i pravo je čudo što ga neko još uvek neguje u susednoj Rumuniji. Naravno, vrlo je sličan savremenom srpskom jeziku, ali ima dosta lokalnih specifičnosti. Sem toga, knjiga je neverovatno smešna i zabavna, što je prava retkost u današnjoj srpskoj literaturi. Mnoge domaće serije, koje se trude da prikažu mentalitet našeg seljaka, totalno su artificijelne i kartonske i, u suštini, ne otkrivaju ništa, dok ova knjiga, sa njenim arhaičnim slengom, stavlja ogromno ogledalo pred sve nas. Goranova satirična proza je vrlo spontana i izvorna, možda upravo zato što je napisana opuštenim tonom. Oseća se da iz njega curi iskonska emocija, te nam, na vrlo jednostaven i efektan način, pokazuje kakvi smo mi u suštini.

Danilo Milošev - Wostok

Pogledajte i video sa promocije knjige BanaCki tvor u Vršcu, održane 11. oktobra 2018. u Tački susretanja:

oblikovala Zlata VK