RAZGOVOR RANKA MUNITIĆA I WERNERA HERZOGA

Uobičajena groteska i farsa na koju smo Nabor i ja već navikli svoje čitaoce pretvorila se na u nešto što bi mogao biti halucinantni, parodijski i začudni omaž delu Ranka Munitića, čoveka koji mi je, ne samo upoznao sa likom i delom Wernera Herzoga, nego bio i jedan od najvažnijih učitelja na samom početku moje estetske i kreativne individuacije.

Kada sam još bio srednjoškolac, negde na početku osamdesetih godina, na prvom programu državne televizije emitovan je serijal emisija "3,2,1, kreni" koji je u celini bio posvećen filmu. U jednoj od epizoda pomenutog serijala imao sam priliku da gledam razgovor dva čoveka koji će imati neizmerno veliki uticaj na moj način kreativnog mišljenja, mada to u tim trenucima ni slutio nisam. Prvi čovek se zvao Ranko Munitić i bio je u ulozi voditelja, a drugi je bio Werner Herzog koji je bio gost emisije.

Kasnije sam, nakon gledanja Herzogovih filmova, kao što su "Tajna Kaspara Hauzera", "Stroszek", "Herz aus glass" i čitanja Munitićevih knjiga "Čudovišta koja smo voleli" i "Alisa na putu kroz podzemlje i svemir" postepeno otkrivao njihove izrazite kreativne individualnosti. Mislim da je posebno zanimljiva anegdota o tome kako sam u vreme hiperinflacije nabavio Munitićevu knjigu "Čudovišta koja smo voleli", pa ću vam je sada preneti. U leto 1993., u Srbiji koja je bila pod strogim međunarodnim sankcijama, kada se već zahuktavala hiperinflacija, pronašao sam čoveka koji je imao primerak "Čudovišta..." i bio voljan da ga proda, ali je tražio previše za moj tada već veoma istanjeni novčanik. Nakon višenedeljnih pregovora i nadmudrivanja dogovorili smo zamenu - ja dajem komplet sabranih dela Tomasa Mana (što mi brat ni do današnjeg dana nije oprostio!), a zauzvrat dobijam desetak knjiga među kojima je, naravno, bila ona koja je najvažnija, pokretač i cilj ove razmene, knjiga Ranka Munitića "Čudovišta koja smo voleli".

Koliko je intenzivno i višestruko iščitavanje i udubljivanje u slojevitost i kompleknost ovog teorijsko remek-dela uticalo na moj rad na stripu najbolje se može videti na primeru stripa "Nikad se ne zna" koji sam bio otpočeo baš negde u vreme kada sam došao u posed Rankove knjige... Scenario tog stripa nastao je po motivima istoimene priče Nabora Devolca, apsurdističkog pisca, naše verzije Harmsa, dakle uobičajeni nadrealni crni humor počeo je odjednom da dobija iščašeni horor tvist - i jasno se može videti da majka glavnog junaka liči na Lona Chaney-a, da prodavačica na kiosku ima nokte kao Nosferatu, da sin komšije Kanatlarovića neodoljivo podseća na Frankeštajna itd... Uobičajena groteska i farsa na koju smo Nabor i ja već navikli svoje čitaoce pretvorila se na u nešto što bi mogao biti halucinantni, parodijski i začudni omaž delu Ranka Munitića, čoveka koji mi je, ne samo upoznao sa likom i delom Wernera Herzoga, nego bio i jedan od najvažnijih učitelja na samom početku moje estetske i kreativne individuacije.

(Ovaj tekst nastao je nakon prvog i jedinog susreta i razgovora sa Rankom Munitićem koji se dogodio na „GRRR!“ strip festivalu u Pančevu u aprilu 2006. godine. Kada sam Ranku ispričao ono što se da pročitati i na početku ovog teksta, on me je zamolio da to formulišem i u pisanom obliku i da mu pošaljem tekst. Kasnije, zapitao bih se povremeno, zašto je, zapravo Ranko hteo da mu pošaljem ovaj tekst i kakav je sud imao o njemu i nameravao sam da ga to pitam kada se sledeći put budemo sreli... Ali, nažalost, naš eventualni sledeći susret sprečio je Rankov prerani odlazak...)

Galerije sa mojm stripovima koji su nastali pod uticajem knjige "Čudovišta koja smo voleli" možete posetiti preko sledećih linkova:

BALKAN EXPRESS

MIRACLE IN PRČILOVCI

IT'S SO COLD THESE DAYS AND WHY DO I LIVE AT ALL?

oblikovala Zlata VK