“NOVA ODLUKA... NE BRIŠEM PIJANE STATUSE... KO GA JEBE ŠTO SU ISUVIŠE LIČNI... OVAJ FEJS JE I ONAKO ODAVNO POSTAO BEZLIČNO GOVNO U KOME SVI PREZENTUJU SVOJU SUZDRŽANOST!!!” - Čovek Vicko
Moje upoznavanje sa Čovekom Vickom je, verovatno, najneobičnije upoznavanje sa nekim u celom mom životu. Zapravo sam ja njega video na ekranu kompjutera, a pošto je bio go, najpre sam ugledao njegov polni organ, tek onda njegovo lice. Naime, on je bio postavio jednu svoju veoma provokativnu fotografiju (pretpostavljam da je ili bio pijan ili pod uticajem neke od hemijskih supstanci koje je neselektivno konzumirao). Kada mi je Sanja Stepanović pokazala tu sliku ja sam je pitao: ”Šta je, bre, ovo?!... Ovaj mi liči na GG Allina, je l' to neki ludak?”, na šta mi je ona odgovorila: ”Ma, ne, to je moj fejsbuk prijatelj!” Ja sam se zaprepastio: ”Šta, pa zar se ne plašiš da ti taj tvoj “prijatelj” ne bane jednog dana na gajbu!?” Sanja mi je mirno odvratila: ”Ma, on je dobar, fin i osetljiv, ali je jako nesrećan i kad se napije ponekad radi takve stvari…” To me je skroz bilo zbunilo - pa ko je taj tip zaista - fino i dobro ljudsko biće ili neki nepredvidljivi i opasni ludak!?
Bilo kako bilo, sudbina je htela da u narednih 15 meseci pratim njegove postove na fejsbuku na kojem je on postavljao svoje neobične fotografije i bizarne statuse kao štoje ovaj: “NOVA ODLUKA... NE BRIŠEM PIJANE STATUSE... KO GA JEBE ŠTO SU ISUVIŠE LIČNI... OVAJ FEJS JE I ONAKO ODAVNO POSTAO BEZLIČNO GOVNO U KOME SVI PREZENTUJU SVOJU SUZDRŽANOST!!!”… Kao što se vidi iz priloženog on je bio najboli primer totalne neposrednosti i iskrenosti, koja nije imala nikakve mere, ni granice. Reklo bi se da je on bio oličenje nepatvorene iskrene osećajnosti malog deteta koje još uvek nije ni upoznalo, a kamoli usvojilo mehanizme hipokrizije i kalkulanstva u socijalnom kontekstu koje su potpuno normalan i uobičajen deo karaktera jedne “odrasle” osobe. Zbog toga je nailazio na često nerazumevanje i odbacivanje, a često imao čak ozbiljne razmirice i konflikte, ne samo na fejsbuku, nego i u stvarnom životu.
Početkom proleća 2013. sam odlučio da pokušam da svu tu bujicu intenzivnih reči preradim u neku vrstu eksperimentalnog stripa. Strip sam otpočeo u likovnoj saradnji sa Sanjom Stepanović, a nakon prve epizode sam nastavio sam da ga crtam sam, koristeći u nekim delovima stripa literarne predloške Pekija, Mite Zr i Tome Katone. Ja sam u to vreme bio potpuno fasciniran likom i delom Čoveka Vicka i rešio sam da strip bude veoma dugačak i da zahvati mnogo likova iz oblasti alternativne kulture, citata iz underground, trash, art brut produkcije. Ali, nakon prvih 50 strana stripa osetio sam neki zamor i prezasićenost čitavim projektom i rešio sam da ga dovršim. To se dešavalo u proleće 2014. i u onome što je trebalo da bude poslednja epizoda predstavljena je slika na kojoj se vidi prazna stolica za stolom na kom je postavljen ručak i u njoj sam napisao i ovo: ”Tužna je danas “Paklena Jazbina”… Ručak se hladi na stolu, a nema nikoga da se njime pogosti… Nema čoveka Vicka, a čini se da ga skoro neće ni biti, gde se deo, gde je započeo, niko živi ne zna… kao što se ne zna da li će se ikada više pojaviti u ovom stripu…” To je objavljeno 6. Aprila 2014. na fejsbuku, a 4. Jula iste godine je stigla tužna i neverovatna vest da je Čovek Vicko preminuo!... Ispalo je da je strip na neki uvrnut i neverovatan način predvideo budućnost, na moju veliku žalost! Bio sam zaista šokiran, potresen, zbunjen - pročitao sam opet strip i u neverici sebi govorio: ”Zar je moguće da je sve to stvarno bilo ozbiljno?!... Pa Čovek Vicko je posedovao neviđen smisao za humor i delovao je kao najživlje ljudsko biće koje sam poznavao, a samo 15 meseci nakon što sam postao svestan da on uopšte postoji, taj čovek prepun životnog elana je, ispostavilo se, bio mrtav!". Rešio sam da strip, ipak, nastavim i nacrtao sam epizodu “Rakija povezuje ljude” i ona je zapravo moja emotivna reakcija na vest o preranoj i tragičnoj smrti Čoveka Vicka. Nakon perioda prvo neverice, a potom tuge i žaljenja, kod mene se nekako pojavio potreba da Vicka na neki način u duhu ponovo oživim, a to sam mogao jedino ako nastavim strip o njemu. Osetio sam neku vrstu obaveze da još govorim u ime mog prijatelja koji me je svojim delovanjem toliko nasmejao i uzbudio, ali i potresao i zbunio, a čiji je životni put tako iznenadno prekinut.
Ovaj strip nije rađen u tehnici crnog tuša, niti je njegovom nastanku doprineo neki od programa za digitalno crtanje, naprosto želeo sam da se što je moguće više distanciram od savremenog strip razmišljanja i njemu svojstvenih tehničkih pomagala i samog kreativnog pristupa crtežu i vizuelnom pripovedanju i vratim u vreme kada sam kao dete opušteno i slobodno grafitnom olovkom škrabao po sveskama, želeo sam taj osećaj slobode i mogućnosti improvizacije koji ova tehnika dopušta.
Na kraju moram da kažem da imam osećaj da sam u ovom stripu koji je ne samo neobična mešavina dokumentarnog i fantastičnog sadržaja, nego i najneobičnija kreativna avantura u koju sam se ikada upustio i kroz nju, nadam se, uspeo da zabeležim bar deo intenziteta isijavanja jednog života koji je u isto vreme bio i na vrhuncu živosti i na samoj ivici samouništenja izazvanog boomerang efektom upravo tim istim vitalnim hipersenzibilnim intenzitetom koji, nažalost, nije našao energiju stabilizacije i smirenja. Hvala ti na svemu dragi Vicko i nadam se da ti je, ako nekako vidiš sve ovo negde tamo, odgore, drago zbog svega što sam još u tvoju čast nacrtao!
Wostok, Vršac 19.10.2016.
oblikovala Zlata VK