Kada nam je Vasja Cenčič predložio da obiđemo neku građevine u Trstu, nismo ni slutili da nam sledi možda i najzanimljivija turistička ekspedicija ikada!...Tatjana je povezla Zlatu, Vasju i mene put Trsta tog subotnjeg popodneva 17. avgusta. Najpre smo stigli do muzeja Risiera di San Sabba, a to je zapravo sačuvan u celini koncentracioni logor iz drugog svetskog rata, osim krematorijuma koji su nacisti srušili prilikom povlačenja na kraju rata.
Obilaskom ćelija smrti i drugih prostora mogli smo steći živu sliku patnji kroz koje su prošli ljudi koji su imali tu nesreću da padnu u ruke esesovaca i njihovih saradnika... Vasja nam je predočio da je sjajno što je ovaj logor sačuvan i što ima toliko dokumenata i video zapisa koji svedoče o tome šta su nacisti radili, ali da je prava šteta što, defacto, nijedan logor koji su držali Musolinijevi fašisti nije sačuvan tako dobro kao ovaj. Izgleda da je vlastima u susednoj državi mnogo draže da ulažu u očuvanje logora gde su Italijani bili žrtve nemačkih i kolaboracionističkih dželata, nego da sačuvaju sećanje na logore gde su italijanski fašisti bili dželati »nepoćudnim« Italijanima, Jevrejima i pripadnicima drugih manjinskih naroda.
Onda smo krenuli da vidimo svetski čuvenu brutalističku četvrt Rozzol Melara i, naivni kakvi jesmo bili, prepustili GPS uređaju da nas vodi, ali on nas je možda i celih pola sata vodio u krivom pravcu, kao da je nadrogiran ili nešto slično!...
Ja sam već počeo da proklinjem i Google i liberalni kapitalizam i... Ali onda smo, odjednom, nekako, bili tu!... Meni se Rozzol Melara najpre učinila kao užasno velika gomila betona koja je ličila na neko ogromno utvrdjenje ili na grad iz nekog distopijskog filma...
Spoljašnji utisak o otuđenosti i hladnoći počinje da se menja kada smu ušli u unutrašnjost ove futurističke tvrđave... Začudno oblikovani prostori i neobična logika u promišljanju načina funkcionisanja života unutar Rozzol Melare počela ja da nas uvodi u neko drugo stanje svesti...
Nijedan put ne vodi tamo gde bi očekivao da te vodi, izgledalo je da nijedne stepenice u vrtu ne vode u centralni deo, kao da se do njega ne može doći nikako... A kada smo do njega došli, našli smo se u vrtu kao iz Alise u zemlji čuda, tu su bili tereni za boćanje potpuno zarasli u travu jer ih niko ne koristi, a na obroncima vrta smo nabrali rukolu i puno smokava koje, izgleda, niko ne bere...
Unutar zgrade ima puno murala, grafita, pesničkih dela ispisanih flomasterom na stepenicama, pa i jedno ogromno ljudsko govno!... U jednom trenutku imali smo utisak da se nalazimo u nekom psihodeličnom esid filmu iz šezdesetih, a u drugom da smo zapravu u nekoj naseobini koja se nalazi na drugoj planeti... Nadam se da će vam Zlatine fotografije predočiti deo atmosfere kojom odiše ovaj prostor, ali stvarni doživljaj i iskustvo mogu se dobiti tek na licu mesta, stoga preporučujemo ličnu posetu i temeljni obilazak Rozzol Melare u odabranom društvu prijatelja, jer ako odemo sami, možda se nikada i ne vratimo iz urbanog lavirinta Rozzol Melare!
Završni deo izleta sastojao se od posete bolnici Cattinara koja se nalazi u industrijskom delu Trsta, ili, kako bi Vasja rekao "onom delu grada koji nećete videti na razglednicama"... To je, takođe, niz masivnih građevina, građen, takođe, brutalistički, sa netipičnim parkom prepunim borova čija je ogromna kocentracija navela Zlatu i mene da se upitamo, ima li ovde, možda, gljiva?...
No, vratimo se brutalizmu i betonu, prešli smo preko niza ravni betonskih krovova i ugledali lep pejzaž tršćanskog zaliva ispred nas... Bio je sumrak i vreme da krenemo domu, u Koper..
tekst: Wostok
foto: Zlata VK
avgust 2019.
oblikovala Zlata VK