Najveći mizantrop i bogohulnik ruske poezije - Aleksandar Ivanovič Tinjakov

Aleksandar Ivanovič Tinjakov

"Radost života"

Voze mi u susret sandučiće pune,

U svakom mladi leš je

Veselo, radosno zbog toga mi srce

Kao brezica na proleće

Vi crkoste, pseta nesrećna,

Ja sam, pak, živ i hodam.

Poklopce zakucaše teške nad vama,

Ja pak u nebo gledam!

Možda su u tim sandučićima geniji nekakvi,

Možda, pesnik Gumiljov...

Ja pak prezren i od svih popljuvan,

Živ sam i zdrav!

Skoro ću, naravno, postati i ja

Lešina što vrvi od crva,

Al' dok sam živ - ja likujem nad leševima

Ljudi umrlih pre mene.

(28. jul, 1921.)

"Molitva gada"

Ja sam gad, ja sve prljam

Dahom usta trulih,

I srećan sam, ako ranim

Onih nevinih i svetih.

Ljubav i plemenitost

Volim da ukaljam,

I samo svoju nakaznost

Mogu da blagosiljam

Moj grob je moja radost,

Ništa mi od njega nije draže,

I nema divnijeg smrada

Od smrada moje duše.

Pogledom zaljubljenim

Trulež svoju gledam,

I rečima crnim

Stvoritelja pevam.

Hvala Ti, Svemoćni,

Za to što sam nakaza,

Za to što crv grobni

U meni živom obitava,

Za to što ne poznajem

Žive ka Tebi ljubavi,

Za to što prezirem

Tvoj raj presvetli!

(27. april 1910, Moskva)

Aleksandar Ivanovič Tinjakov (1886 - 1934), alias Usamljeni, danas je gotovo zaboravljeni pesnik ruskog Srebrnog veka. U svojih nekoliko desetina pesama uspeo je da opeva najbogohulnije i mizantropske stihove, kakve nisu sanjali ni francuski simbolisti na apsintu, hašišu i u poslednjem stadijumu neurosifilisa (istovremeno): seks sa ovcom, seks sa starom i bolesnom prostitutkom u ulazu zgrade, raspadanje u grobu, pohotno raspadanje u grobu, snošaj leševa u grobu, anihilacija Hrista, veselo skakutanje iz vizure ispljuvka, radovanje smrti streljanog Gumiljova, radovanje smrti svakoga ko umre pre samog Tinjakova, i tako dalje. Između ostalog, autor je tako genijalnog stiha kao što je: "Upao sam u govna i usrao sam se". Usput je uspeo da se posvađa sa svakim živim bićem u prečniku od Petrograda do Moskve, bio je optuživan da je epigončić Baljmonta (sve te pesme, pune latinskih citata, likova iz antičke mitologije i zurenja u mesec zaista ne predstavljaju nikakav iskorak iz "dekadentštine", izrazito popularne u one vreme), pisao je tajno i za leve i za desne novine (za ove druge - izrazito antisemitske tekstove), ali nije previše mario, pa se otvoreno potpisivao kao Usamljeni (kako su ga u literarnim krugovima uglavnom i znali), nakon čega je njegova dvostruka igra provaljena, što je samo doprinelo sveopštem preziru. I pored toga je pokušao da se dopadne boljševicima, čak je napisao nekoliko upotrebljivih pesama na radničko-revolucionarne teme. Navodno je jedno vreme prosio po ulici; Zoščenko ga opisuje u svojoj knjizi "Pred izlazak sunca" kao oronulog siromaha (lik T), koji drži tablicu: "Dajte bivšem pesniku". U jednom trenutku, poput Mandeljštama, javno čita svoje antisovjetske stihove, gde najdirektnije satirizuje Partiju i Staljina. Hapšen, umro u bolnici.

Za primer, jedna njegova pesma (u odnosu na ostale poprilično naivna):

"Iskrena pesmica"

Ja do kraja prezirem

Istinu, savest i čast,

Jedino samo i želim:

Bludničit' p'jano i ždrat'.

Samo da se ženske nude,

Što dođavola teraše stid,

Samo da uvek novaca bude,

Samo da ne slabi apetit.

(Septembar 1914, Moskva)

Preveo i tekst o pesniku napisao Adam Ranđelović

Nakon što je pročitao Tinjakovljevu knjigu "Ego sum qui sum" Danil Harms je napisao u svom dnevniku: "Pesmu treba napisati tako da ako je bacite kroz zatvoren prozor, razbije staklo."

oblikovala Zlata VK