KANON STRIPA I NJEGOVI IZAZOVI

(Predavanje o knjizi “Devedesete“ Wostoka i Grabowskog, preuzeto sa sajta stripvesti.com, tekst objavljen 13. jula 2014.) Piše: Zoran Đukanović

    Wostok je jedno posebno i paradoksalno ime unutar stripskog sveta. Poznat je pre svega ljubiteljima alternativnog stripa zato što je on penetrirao ovdašnju stripsku kulturu kroz alternativne kanale kao što su sami zdati i druga izdanja. Za mnoge je bilo veliko iznenađenje kada se on pojavljivao sa segmentima svog stvaralaštva koji su bili sasvim drugačijeg karaktera, pošto se segment po kome je bio najviše poznat izrazito oslanjao na persiflaže i provokaciju stripskim jezikom svakojakih tema, uključujući tu i stripske koje su bile interpretirane izrazito parodično. Stvoren je utisak da se u njegovom stvaralaštvu radi o bar dva sasvim odvojena sveta – u jednom je bio toliko provokativan da je mnoge i iritirao, jer se nije libio da obradi bilo koje tabu teme, i to uvek na krajnje provokativan način, dok su se s druge strane pojavljivali njegovi albumi kao što je, recimo “Popošak i Cveće”, gde je govorio potpuno drugačijim jezikom – bajkovitim, gde pripoveda o devojčici koja je, zajedno sa svojim psom, u večitoj potrazi za vlastitim ocem. Taj segment Wostokovog stvaralaštva naišao je na mnogo blagonakloniji prijem, to je bilo prepoznato od najvećeg dela ovdašnje kritike kao nešto s bogatim poetskim nabojem, gde se obrađuje svet bezazlenosti kroz detinju poetsku naraciju.

     Ako se, međutim, pomnije i dublje posmatra svet Wostokovog stvaralaštva, uočićemo vrlo simptomatična “isklizavanja” u narativnom jeziku, i to u svim varijantama njegovog stvaralaštva, bilo da je reč o persiflaži i parodiji poznatih stripskih likova ili pak nekih konkretnih istorijskih ili savremenih ličnosti iz sveta kulture i politike. Pritom, Wostok je često u svoj rad uključivao različite oblike koautorstva, krećući se od saradnje sa scenaristima do uključivanja crtača u kreativni proces, pa sve do toga da u njega uvede članove svoje porodice, tako se svojevremeno njegova petogodišnja kći bila uključila u kreiranje stripova. Bio je to pokazatelj jednog totalno neortodoksnog pristupa stripu, neke vrste hedonističke nonšalantne drskosti da se bilo koji od klasičnih postulata proizvodnje stripa dovede u pitanje, ali uvek na način da proizvede neku priču koja je izazov za našu percepciju, naše ustaljene, pohabane stereotipe o tome kako bi strip morao da izgleda i šta je to stripski kanon, i isto tako šta je to stripska “svetinja”.

Grabowski i Wostok

     Mnogi od mojih kolega koji su dobri poznavaoci stripa bili su toliko zbunjeni ovakvim pristupom da su govorili nešto kao – pa ovo je toliko, negde, antistripski da je ne samo ruganje pojedinim stripskim likovima, već je zapravo ruganje samom stripskom jeziku! Tu se s njima nisam mogao složiti. Kada se malo bolje razmisli i počnu da se čitaju naporedo „bajkoviti“ aspekt i ovaj „persiflažno-provokativni“ aspekt njegovog stvaralaštva, može se primetiti da se u oba slučaja radi o dekonstrukciji stripskog jezika, ali smisao te dekonstrukcije ni u jednom ni u drugom slučaju nije uništenje nekog kanona nego zapravo oblik vođenja kulturnog dijaloga. Postoji mnogo kulturnih delatnika koji pripadaju upravo ovom tom tipu autora u istoriji kulturnog stvaralaštva. Ako bismo krenuli od “Gargantue i Pantagruela” pa sve do danas, zaključili bi da je oblik stvaralačke provokacije uvek bio vitalni deo kulture i da mu nikada nije bila svrha kulturno odumiranje, nego naprotiv, ubrizgavanje novih strujanja u krvotok date kulture. Upravo tim zadatkom, i vrlo uspešno, bavi se Wostok u oba pola svog stvaralaštva.

     Ako pogledamo knjigu “Devedesete” autorskog tandema Wostok-Grabowski, i tu ćemo upravo naći da na nivou govora iz pozicije lika deteta postoje „strukturalna narušavanja“ i da postoji “kontaminacija” svim onim oblicima koje mi možemo naći i u zbirci koju je svojevremeno uredio veliki pesnik Vasko Popa. Reč je o knjizi “Od zlata jabuka” gde je on probravši narodne umotvorine pokazao i taj ludistički moment koji naše narodno stvaralaštvo poseduje. Znači, provokacija je imanentni deo ne samo savremenog kulturnog izazova već i kulturne tradicije – pre Vaska Pope to je radio i sam Vuk Karadžić uključujući i čuvenu zbirku “Crven ban” koja se tematski bavi erotikom, no potpuno je svejedno da li je reč o erotici ili o tretiraranju jezika kao takvog ili o tretiranju fantazma kao takvog, reč je uvek o tome da se vodi dijalog s ludizmom, a tu je reč o igračkoj komponenti u kojoj se mi usuđujemo uvek, ma u kom istorijskom i kulturnom trenutku da taj kanon koji nam u tom lokalnom trenutku izgleda stabino, da počnemo sa njim da se igramo, a igra je uvek, bilo da je reč o dečjoj ili da je reč o kreativnoj igri uvek takva da ona prosto mora da bude toliko razigrana, i da mora da bude toliko “drska” da u jednom trenutku može da izgleda kao da potpuno ignoriše kanon.

     Međutim, tu postoji zakonitost, a to je da mi unutar ma kog žanra ili ma kog oblika kulturnog izražavanja uopšte, kada pokušavamo da slepo sledimo kanon, uvek u stvari stvaramo varijaciju, nesvesnu ili svesnu interpretaciju tog kanona. Isto tako, kada dekonstruišemo, rušimo, a najbolji kreativni autori, u koje Wostok svakako spada, upravo to čine – to je neki oblik aktivnosti koji liči na mušice privučene svetlošću lampe, tako su umetnici privučeni ka dekonstrukciji kanona, dekonstrukciji u kojoj zapravo oni vode oblik kulturnog dijaloga, s ciljem da provociraju kanonska pravila, a istovremeno proizvode jezik koji u sebi ima ludističke elemente, koji jeste jedan oblik interpretacije. Kolikogod mi bili subverzivni u odnosu na kanon, mi ipak proizvodimo samo jedan oblik kulturne varijacije tog kanona, ma kako ona bila radikalna i naizgled rušilačka. Ako se to shvati, onda se bajkoviti svet ostvaren od strane Wostoka i Grabowskog u ovom albumu i onaj drugi, persiflažni i rugajući svet, bilo da je reč o ruganju Mikiju ili Mirku i Slavku, reč je o tome da je to uvek par exellence proizvodnja stripske kulture, znači to je doprinos stripskoj kulturi, a nikako ne njeno rušenje.

     Karakteristično da je upravo taj parodijski svet proizveo generaciju stripskih fanova koji to verno čitaju do granica kulta i istovremeno nekih smelijih kritičara, a među njima je bio i Ilija Bakić koji se prvi usudio da ovakav način kreativnog delovanja analizira i tretira kao sasvim ravnopravan deo stripske kulture. U tom smislu, ono što sam ja napisao u predgovoru knjige “Devedesete” izražava i oblik poštovanja prema Iliji Bakiću koji je jednostavno imao dovoljno skrupula da tome ozbiljno pristupi, da to ozbiljno registruje, i sada zahvaljujući onlajn izdanjima kao što su “Strip Vesti” donese neke prve kritičke obrade i ukaže na relevantnost Wostokovih radova u čitavom njihovom dijapazonu.

     Ono što sam ja shvatio da je moj zadatak, a pisao sam esej tokom za mene važnog leta 2012. godine u Dugoj uvali u Istri, bio je da dobro razmislim: ”Aha, ako ima dekonstruktivnog pomeranja i kreativnog izazivanja zemljotresa i tektonskog poremećaja i u jednom i u drugom obliku Wostokovog stvaralaštva, pa kakva je to onda veza među njima?... A onda sam došao do toga da je zaista u oba slučaja reč o testiranju kanona i vlastitim autorskim glasom davanje doprinosa tom istom kanonu. Kolikogod to ponekad izgledalo blago, bajkovito, nežno i s ljubavlju prema dečijem uzrastu i tom liku, devojčici Popošak i, s druge strane, u svim onim naizgled brutalnim zezanjima i zajebavanjima Mirka i Slavka i onoga šta su sve oni to učinili Wehrmachtu tokom Drugog svetskog rata, tako da su došli u žestoku konkurenciju sa Batom Živojinovićem ko je više Neprijatelj-Nemaca utepao.

     Dakle, ova knjiga “Devedesete”, ja sam zaista zahvlan na hrabrosti izdavačkoj kući “Omnibus” i Žiki Tamburiću koji stoji iza nje, koji živi u Londonu već decenijama, a koji je odlučio da svoju ljubav prema stripu pretvori u izdavačku avanturu da izdaje stripove u Beogradu. U neku ruku to je bio trougao – Srbija, Engleska zemlja proleterska i Amsterdam u kom sam ja sedeo i započinjao pisanje predgovora za knjigu “Devedesete”. Ono što je meni lično želja je da bilo da se “Omnibus” kao izdavač ili  drugi izdavači usude da nastave sa obradom Wostokovog opusa i svih njegovih koautora, u tom smislu što je taj svet, osim par autorskih izdanja, vrlo fragmentarno rasut po internetu, naravno on je takođe objavljivan u samizdatu, znači u tim izdanjima frapantno malog tiraža koja su sad već neka vrsta kulturnih relikvija alternativnog izdavaštva.

     U svakom slučaju, taj svet Wostokove strip proizvodnje izgleda ogromno, nepregledno i zahteva sakupljanje u antologijama tipa ovog izdanja da bi se stekao uvid u čitav taj raspon i onda i mogućnost da se, dakle, proverava teza koju ja upravo zastupam - da je reč o jedinstvenom svetu sa dve poetičke interpretacije koje kreću iz jednog istog autorskog srca i jednog istog autorskog talenta kojeg sam u jednom trenutku, završavajući esej uporedio s Frankom Zappom, upravo zbog te smelosti da se različiti kulturni kanoni provociraju i s neverovatnom hrabrošću interpretiraju. Ono što je Zappa uradio s rokenrolom, dekonstruišući ga ubacivanjem elemenata klasične muzike i džeza, to je ngde i Wostok radio sa različitim elementima stripske tradicije i njenih žanrovskih kanona koje je obrađivao…

Danilo Milošev - Wostok

Iz diskusije nakon predavanja

     Zoran Đukanović: Da li vam se čini, možda da sam neosnovano i suviše hrabro doveo ta dva sveta u Wostokovom radu u vezu?      Wostok: Mene si ti podsetio na neku vrstu doktora ili psihoterapeuta koji pokušava da sastavi dva prividno nespojiva i potpuno kontradiktorna dela ličnosti svog pacijenta u jednu celinu!      Zoran Đukanović: Pa znaš šta, kritičari jesu neka vrsta patologa jer imaju zadatak da izvrše čudnu vrstu autopsije nad pacijentom, a da nakon toga on ipak nastavi da živi! Vrlo težak zadatak, gotovo nemoguć, ali upravo u tom paradoksu se sastoji zadatak kritičara, kritičar vrši visekciju in vivo, znači vrši hiruršku intervenciju, a sve u nadi da neće pacijenta usmrtiti... E, sad, pitanje je da li sam ja to u ovom konkretnom slučaju uspeo ili nisam...      Wostok: Zorane, hteo bih ovom prilikom da ti se zahvalim za tvoje napise u vezi sa onim “neslavnim” stripom “Ilegalni Emigranti” koji sam kreirao u saradnji sa Goranom Vasićem-Burekom, a zbog koga sam bio toliko pljuvan i napadan svojevremeno… Za one koji ne znaju to je zaista brutalna parodija na Diznijeve likove – Mikija, Šilju, Plutona i ostale gde su oni veoma zli i opaki – narkomani, psihopate, razvratnici, itd… Biću sada iskren, najiskreniji – i sam sam odrastao čitajući te Diznijeve stripove i dok sam radio na “Ilegalnim Emigrantima” jedan deo mene je urlao od smeha i uživao, a drugi deo moje ličnosti mi je govorio: ”Čoveče, stvarno si preterao, gde si to krenuo?” I čak sam osećao nešto što je ličilo na kajanje! Ti si, međutim, bio ključni čovek koji mi je pomogao da shvatim da nisam, radeći te parodijske stripove, bio tek puki rušilac radi rušenja, već više rušilac radi nekog provetravanja, radi puštanja svežeg vazduha u svet stripa koji je postao malo previše zagušen ustajalim vazduhom rutine i predvidljivosti.      Zoran Đukanović: Ima još jedan interesantan slučaj u stripskoj kulturi iz ove regije. Naime reč je o Alemu Ćurinu iz Splita koji je istinski obožavlac klasičnog i žanrovskog stripa, a on je, recimo uradio jednu verziju Zagora i to crtački zaista impresivno, a istovremeno je to je strip koji je u interpretaciji jedno “budalašenje” u kom se radi o erotskom odnosu Čika i Zagora! Zanimljivo je da Alem u tom stripu u vizuelnom smislu poštuje kanon do krajnosti, a u narativnom smislu ga totalno narušava, znači radi nešto duhovno veoma srodno sa Wostokom, Alem Zagora vizuelno uzdiže na viši nivo od originala, a istovremeno ga narativno okreće naglavce i izaziva pravi zemljotres svojim postupkom!...      Hteo sam da kažem da treba uvek biti otvorenog duha i pogledati šta se, zapravo, krije “iza ćoška” prividnog narušavanja stripskog kanona – da li je to čisto ruganje ili je to, možda, specifičan oblik poštovanja prema tradiciji sa kojom se vodi dijalog. Naizgled arogantan, bezobrazan, izazovan, ludistički, oblik igre koji izgleda kao da je izgubio svaku kontrolu, a međutim nije, on je i dalje proizvodnja stripskog jezika, ali na jedan drugi način i nikada to nije potpuni odlazak, već oblik paradoksalnog omaža vrednostima strip tradicije…

     Ono što je paradoks čitavog mog večerašnjeg izlaganja je što sam ja istovremeno govorio o svetu jednog Dina Battaglie (predavanje o Battagliji je prethodilo i bez pauze nastavljeno u predavanje o Wostoku) koji je zaista oličenje jedne borhesovske kristalizacije stripske klasike i ironičnih interpretacija unutar te stripske klasike i sa druge strane smo ovde imali jednog Wostoka koji izgleda kao neko zločesto dete koje je došlo da razbije mamin kristal iz vitrine!... Ja sam, inače i ušao u strip kritiku i teoriju kroz jednu polemiku o “Trećoj generaciji” našeg stripa, pa se tu postavljalo pitanje da li su, recimo, autori iz grupe “Novi Kvadrat” i drugi autori tog opredeljenja, samo “barabe” koje zloupotrebljavaju stripski kanon ili oni žele da nešto ozbiljno urade? Ja sam zastupao ovo drugo stanovište, a istovremeno, nakon tog prvog teksta objavljenog u “Studentu” 1980. godine bio sam pozvan od strane Zdravka Zupana koji je veliki poklonik klasičnog strip izraza da se pridružim sastancima njihovog kruga u “Mažestiku” gde smo godinama teoretski razglabali o tome šta jeste strip kanon, i šta uopšte jeste strip, a šta nije… Hteo sam da kažem, na kraju, da se te neke polarizacije izmedju dva pristupa stripu - alternativnog i klasičnog često na kraju pokažu kao veštačke i da se, krećući sa dva različita pola susretnu kao recimo u slučaju našeg najboljeg strip istoričara Zdravka Zupana i najpoznatijeg predstavnika alternativnog stripa Aleksandra Zografa alias Saše Rakezića koji često sarađuju radeći monografije o predratnoj istoriji domaćeg stripa tridesetih godina gde se na taj način vizura jednog istoričara klasične strip provenijencije i jednog alternativnog strip autora spaja u zajedničko odavanje poštovanja stripskom mediju.      (Predavanje o knjizi „Osamdesete“, izdanje Ombibus, Beograd, 2012,      održano na 11. Salonu stripa u Beogradu, 29. Septembra 2013.      Tekst je skinut s audio zapisa i minimalno editovan s ciljem      da se zadrži ritam dugačkih eliptičnih rečenica, spontanost      takve vrste govora i improvizacije u nastupu)

oblikovala Zlata VK