Sećam se dana kada sam upoznala Arijanu i Marka Brecelja, oni su bili na nekakvoj turneji obilaska prijatelja po Vojvodini u julu 2017., pa su svratili i do nas u Drvarskoj 12 u Vršcu. Najpre je stigla Arijana, koja je na mene ostavila utisak fine i prijatne osobe, a onda je u sobu ušao Marko, i ne bih sada da mistifikujem stvari, ali kada je Marko ušao, odmah se osetila neka promena, prosto nas je ozračio svojom aurom, sve je nekako postalo živahno, da ne kažem psihodelično. Imao je na glavi taj svoj neobični šešir, klobuk na kom piše „Dodogovor.org“, a kada je posle ručka hteo da pripali cigaretu izvukao je neke ogromne šibice, četiri pet puta veće od normalnih, sve je kod njega delovalo neobično. Oni su se lepo ispričali sa našim Boćom, zahvalili se na gostoprimstvu i pozvali nas da učestvujemo na njihovom festivalu „Koperground“ u avgustu te godine, za koji će se ispostaviti da je zapravo i poslednji, mada to tada niko nije znao.
fotke Marka Brecelja
Na put smo krenuli 10. avgusta ujutro iz Beograda vozom do Zagreba, gde smo imali dogovor s Markom i Arijanom da nas pokupe ispred železničke stanice, jer su i oni bili na putu od Splita ka Kopru. Vreme je bilo lepo i sunčano, dok smo ih čekali prošetali smo po trgu kralja Tomislava i bliskoj okolini. Desetak minuta pre njih u Zagreb su stigli ogromni tmurni, kišni oblaci, donoseći sa sobom olujno vreme. Odjednom se potpuno smračilo, ulične svetiljke nisu radile, a mi smo se vozili kroz Zagreb u mraku kao u nekom filmu katastrofe, jureći ka zalasku sunca u zlatnim bojama.
U Kopar smo stigli u noći između 10. i 11. avgusta, a bili smo smešteni u kući u Klancu kod Kopra u kojoj Marko i Arijana inače žive. Taj „Koperground“ je organizovalo i izvelo samo nas šestoro - Iztok Krkoč, Žan Štefanič, Arijana, Marko, Wostok i ja i budući realizovan sa minimalnim sredstvima mogao bi se nazvati i „džepnim“ festivalom, ali to ne znači da tempo rada nije bio žestok, jer je Marko bukvalno za svaki dan imao već isplaniran program i mi smo njegove ideje realizovali izvodeći sve - od kreativnog programa do fizičkog rada kao što je prenošenje i postavlajanje opreme, ali nismo dopuštali sebi ni da pomislimo da se požalimo na tempo rada i života, jer je upravo i sam Brecelj svakodnevno pružao primer kako ne preza ni od kakvog posla, ukljućujući fizički rad, a pri tome bi nakon takvog napornog dana zadnji legao da spava, a sutra prvi ustajao i bio spreman za nastavak festivalskih aktivnosti.
Festival je bio otvoren u dvorištu regionalne „TV Koper“ gde je prikazan moj i Wostokov dokumentarac "Robustards", dali smo i intervju koji je kao i insert iz filma je prikazan i na slovenačkoj državnoj televiziji u okviru emisije "Poletna scena". Posle filmova smo imali prezentaciju spremanja vegeterijanskih proteinskih namaza na bazi semenki koje smo poslužili na domaćem hlebu kog smo ispekli ranije tog dana..
A onda je došao taj „fatalni“ 15. Avgust, veliki katolički praznik uznesenja Marije ili „Nebovzetje“ kada obično Marko Brecelj priređuje svoje (ne)čuvene „Mekoterorističke“ napade na sreću i radost vernika, tako što je sa ekipom obložio crkvena zvona "socijalističkim" itisonom, pa ona nisu proizvodila nikakav zvuk, a tom prilikom je bio čak i fizički napadnut od jednog sveštenika! Bilo je čak dotle došlo da su sveštenici, ako vide Marka na manje 50 metara udaljenosti od Crkve na pomenuti praznik preventivno pozivali policiju! Pitali smo se kakav li će ovog puta eksces Marko da izvede i u čemu li ćemo samo učestvovati?
On mi je rekao da snimam sve što se bude dešavalo kamerom, a Wostoku je dao flašu sa upaljenom svećom i onda smo krenuli za njim, poput neke bizarne procesije. Marko je rekao da će sada za nas izvesti "Kulturističku komemoraciju" dok smo ulazili u crkvu i penjali se na toranj koji je visok 54 metra. Uspinjući se uz beskonačni niz stepenika, slušali smo Breceljeve uspomene na prethodne mekoterorističke akcije na ovom istom mestu. I Wostok i ja smo morali da se borimo sa sopstvenim strahom od visine, nastojeći da ga savladamo i ne propustimo jedinstvenu priliku da prisustvujemo i zabeležimo ovo uzbudljivo svedočenje. Sve se to odvijalo uz zaglušujuću zvonjavu crkvenih zvona koja se pojačavala kako smo se približavali vrhu i bila sam gotovo sasvim sigurna da se veći deo Markove priče neće moći razaznati na snimku, ali se, na sreću, pokazalo da nisam bila u pravu, jer je tehnologija toliko uznapredovala da se uz adekvatno podešavanje na kameri, zvuk ljudskog glasa sasvim solidno razaznaje.
Pri samom vrhu Marko nam je pokazao kako su sada zvona zaštićena metalnim kavezom za svaki slučaj, odnosno, kako je on rekao, za Brecelj-slučaj, tj. da bi sprečili mekoterorističke napade. Kada smo se popeli na vrh tornja, pred nama se ukazao neverovatan vidik. Tu je Brecelj završio svoje predavanje, pa smo krenuli dole, ne znam da li nam je teže bilo da silazimo, ali kako bi nam tek bilo da nismo popili po čašu domaće "Malvazije" pre ove avanture? Sećam se još da nam je ispričao anegdotu o tome kako su jedne godine na Nebovzetje projektovali film "Krstarica Potemkin" na crkvi, a neki vernik je besan skinuo mantil i pokušao da zakloni platno (umesto projektora) i omete projekciju, ali oni su nastavili, skoro kao da on i nije tu!
Nakon zavšene prve nedelje festivala, Marko nam je učinio izuzetnu čast proglasivši nas, zbog kako je rekao "Kreativnog doprinosa i izuzetnog zalaganja", koproducentima "Kopergrouda"!
Jedan od udarnih dana bila je i promocija tri najnovija albuma Francija Blaškovića održana u "Boteginu" koja je trajala više od 4 sata i koju sam celu snimila i kasnije izmontirala. Franci je, uprkos zdravstvenim problemima, bio duhovit i dobro raspoložen. Toga dana je otvorena i izložba Draga Orlića pod nazivom "Samo je vrime kič". Marko je u isto vreme i otvarao događaj i povezivao kablove, zavlačeći se ispod stola, sve vreme ne prekidajući uvodni govor. Posle toga je izveo svoj performans sa zlatnim balonima, simbolom zlatnog doba u kom živimo. Podelio je prisutnima balone i davao uputstva: prvo smo ih naduvali, pa smo ih uhvatili za vrh i polako ispuštali vazduh iz njih dok su baloni zviždali i prdeli, a potom smo ih ponovo naduvali i na Markov znak probušili.
Tokom festivala smo pratili Marka na nastup u "KUD France Prešern" u okviru kojeg je Brecelj imao čas mekog terorizma u okviru kojeg se javno odrekao nagrade dodeljene od strane grada Ljubljane, a u čijem se obrazloženju kaže da je grupa Buldožer bila slovenački bend, što je jako iznerviralo tvorca mekog terorizma koji je rekao da je: "Buldožer bio jugoslovenska grupa!", a onda je uzeo povelju o nagradi, naložio nam da isečemo na komade plaketu i onda su ti komadi razdeljeni publici, a i mi smo sačuvali jedan za uspomenu.
Nekoliko večeri je održano i u restoranu "Belvedur" koja se nalazi u srcu Istre i sa koje se se zaista pruža lep pogled. Tamo su prikazivani filmovi sa festivala "DORF", a prikazan je i naš film "Čovek Vicko". Poslednje večeri poslednjeg "Kopergrounda" majstor Sandi je pred mojom kamerom otkrio tajne svog kulinarskog umeća u spravljanju domaće testenine sa tartufima i sirom.
Kada se festival završio, spakovali smo stvari i spremili se za put, a Marko nas je pitao da li želimo da nas lično on svojim kolima odveze do Ljubljane, što smo mi, naravno oberučke prihvatili. Pošto smo imali još sat vremena do polaska voza za Beograd, on nam je rekao da idemo malo obiđemo Ljubljanu, a on će nam čuvati stvari i čekati nas u kolima. Kada je voz krenuo videli smo da je Marko još uvek na peronu i da nam maše, dugo smo mu otpozdravljali, dirnuti njegovom dobrotom i pažnjom...
Zlata VK
autori fotki su Arijana i Marko Brecelj i Zlata VK
oblikovala Zlata VK