Pre neko veče je ekipa TV Krpelja opet, po ko zna koji put pogledala film nezavisnog subotičkog filmskog stvaraoca Darka Kovačevića "Ulica Marka Oreškovića" i ponovo smo se oduševili. Taj film je jedan od naših apsolutnih favorita čitave low-fi ere i to nas je ponukalo da napravimo intervju sa rediteljem ovog vanserijskog ostvarenja.
1. Tvoj film „Ulica Marka Oreškovića“ je jedno od vrhunskih dostignuća low-fi filma devedesetih. Da li možeš da nam kažeš kako je nastao?
Darko Kovačević: Iz nužde. Stipan Milodanović je te godine imao projekat finansiran od Fonda za otvoreno društvo da izradi desetak kratkih filmova. Nedostajao mu je još jedan film da završi projekat, vreme je bilo ograničeno - i tako je nastalo ovo pregalaštvo i postignuće jeftinog filma. Kad sa ove distance promislim - mi smo, prema producentu, glumili da snimamo film.
2. Mi smo stekli utisak da je na snimanju bilo jako puno improvizacija, pa smo se u jednom trenutku upitali da li je scenario za film uopšte postojao?
Darko Kovačević: Bilo je. Ideja koju smo taj dan realizovali je postojala još ranije, naravno. Motala se po glavi u nekoj nadrealističkoj formi, kao i sve nezapisane i nezabeležene ideje. Za samu realizaciju filma postojao je sinopsis. Film i počinje sinopsisom. Ne verujem u scenarije - sitno-buržujske drame koje usiljenim dijalozima treba da pobude interesovanje, empatiju, simpatije, mržnju i druge emocije publike. S druge strane, nisam ljubitelj ni preterano slobodnih formi. Meni su potrebne neke čvrste uporišne tačke i slobodan prostor između tih čvrstih uporišta. U filmu ta uporišta mogu biti prostori i karakteri. Ako imaš prave karaktere - likove, u pravom prostoru, onda nije potrebno ispisivati redove teksta i gurati im ih u usta. Dobar lik mora da bude veći od bilo čije predstave i predrasude. Dobro umetničko delo, sad filozofski promišljam, mora da se otrgne kontroli i mora da poništi ono što smo propisali i pretpostavili da će da se dogodi. Scenario i priča kao predložak može da postoji, ali više kao osnov iz kojeg ćemo stići do nečeg neočekivanog i fantastičnog.
3. Ko je autor muzike za film?
Darko Kovačević: U Fast-trackeru2 je rađena. Uglavnom ja. Jedan deo onog 'simfonijskog' skora je Robert Gombaš. Nezgodno je tačno tvrditi, zato što je čitava FT2 kultura bila 'deli i menjaj'. Onaj rep deo sam semplovao sopstveni glas, taj bi se mogao nazvati čistim. Onaj simfo deo su odnekud ukradeni semplovi, Gombaš je napisao jedan melodijski pattern, na koji sam posle dodao falš piano i proširio ga u 'simfoniju'. Tako nekako. Kamera i montaža je Stipan, naravno.
4. Predrag Vitner (alias Dr Fuzz) briljira u ulozi TV voditelja svojom u isto vreme harizmatičnom i humoristički iščašenom pojavom. Koliko znamo ovo je, nažalost, jedini film u kom mu je dodeljena glavna uloga, kako si došao na ideju da baš njega angažuješ?
Darko Kovačević: Opet iz filozofije lika kao osnove scenarija. Preda (Dr Fuzz) svojom gabaritnom pojavom i karakterom na neki način kvari film. Mislim da mu nije tamo mesto. Uvek su me fascinirali glumci koji se ne uklapaju u film i filmovi koji krenu nekim neplaniranim tokom, u inat scenariju. U to vreme smo Preda i ja radili u istoj firmi, imali smo vremena da široko razgovaramo, i Preda se, za film, namerno stilizovao u nekakvu karikaturu Bogoljuba Karića. Sećam se da su klijenti dolazili u firmu i prvo se obraćali njemu: "Vi mora da ste direktor." To je bio znak da će biti sjajan. Preda je, takođe, u film uveo svoje prijatelje: Rašu (Radovan Beleslin, arhitekta) kao Gradimira Žutića i Đorđa kao gospodina Zličića.
5. Zlokobni gospodin Zličić je takođe veoma impresivan, a obzirom da je on za nas apsolutna nepoznanica, možeš li nam reći nešto više o njemu?
Darko Kovačević: Đorđe Milivojević. Nedostajao nam je karakter za tog predsednika udruženja nezadovoljnih građana. Preda se setio svog drugara iz detinjstva, Đorđa, koji je oduvek želeo da bude glumac. Našli smo ga, objasnili mu o čemu se radi i Đorđe je uskočio u lik. Sećam se da sam mu napisao jednu stranicu teza na koje može slobodno da improvizuje. Kada je počeo, nismo mogli da se suzdržimo od glasnog smejanja. Čovek je radio sjajno, a mi ga ometali. Na kraju smo ga ostavili samog u prostoriji sa uključenom kamerom. Nakon 20 minuta, on je završio i mi smo bili prezadovoljni. Kasnije sam uspeo da ga uguram u jedan film Andreja Boke. Taj film je bio prikazan na letnjoj pozornici na Paliću i Đorđe je, na premijeri filma, bio predstavljen publici i dobio veliki aplauz, kakav i zaslužuje.
6. Da li je pogibeljni pad voditelja bio planiran?
Darko Kovačević: Jesam sanjao nešto slično, noć pre nego što smo izišli na snimanje. Svaka improvizacija nosi rizik, u dramskom smislu - rizik da neće doći do (očekivanog) klimaksa i obrta. Obrt se, na sreću, dogodio, neplanirano ali očekivano - taj dan je sve bilo zaleđeno.
7. Tokom velike avanture u ulici Marka Oreškovića čujemo mnogo toga što se referiše na haotičnost i disfunkcionalnost, pa i nenormalnost našeg društva devedesetih - pominju se kontinuitet i odbrana granica ulice, pa makar i po cenu žrtava. Sve to zvuči kao crnohumorna parodijska dekonstrukcija mitova i kolektivnih halucinacija koji su doveli do krvavih ratnih sukoba samo par godina pre snimanja ovog neobičnog filma. Da li je to bio plan ili su se stvari spontano kretale u tom pravcu u toku snimanja?
Darko Kovačević: Umetničko delo je neka vrsta ogledala stvarnosti. Koliko god krivili i vitoperili to ogledalo, u njemu će se ipak ogledati naše sada i ovde. Narcisoidna stvarnost mora da se ogleda u umetnosti i vice versa. Da nema iskrene umetničke laži i prevare, stvarnost nikad ne bi doznala da je, kobajagi, istinita i poštena. Ulica Marka Oreškovića je i pankerski film, zato što je svođenje na apsurd čest zahvat u panku. Mi smo odabrali, u smislu žanra, najbedniju vizuelnu narativnu formu - jeftinu, lokalnu TV reportažu koju treba da snimi jeftina, nemotivisana ekipa. Sam odabir ulice kao stožera interesovanja takođe je reductio ad absurdum.
8. Kako ste izabrali baš ulicu Marka Oreškovića, po našem saznanju, sasvim marginalnu subotičku ulicu koja se ne izdvaja od desetina drugih i od nje napravili epski prostor neobuzdane filmske parodijske imaginacije?
Darko Kovačević: Čovek je zagledan u nebo, mašta o Mesecu, sklon je da traži lebensraum na Marsu i među zvezdama, ali ipak stanuje u ulici. Ulica Marka Oreškovića je odgovarala iz nekoliko razloga: prvo i prvo, u onom delu gde je preseca magistralni put, nekako nema logike da je to ista ulica - a ista je; drugo i drugo, u onom perifernom delu, gde bi prirodno trebalo da bude ista ulica - odjednom (iz čista mira) postaje druga ulica; treće i treće, ulica Marka Oreškovića bi trebalo da razgraničava mesne zajednice Ker i Gat, a te dve mesne zajednice su toliko slične, da često ni sami meštani ne znaju kojoj mesnoj zajednici pripadaju; dalje, režim saobraćaja u ulici je samo na jednom delu jednosmeran - dakle, ako ideš autom, moraš na tom delu da skreneš u drugu ulicu i obiđeš taj jednosmerni deo - moraš da prođeš kroz dve ulice, samo da bi ostao u istoj ulici.
9. Da li su se na snimanju konzumirali samo sokovi, kao što se u filmu čuje?
Darko Kovačević: Ono što nismo snimili, to se nije dogodilo. Taj dan je bio izuzetno hladan, najniža temperatura godine, ako se ne varam. Ekipa je bila zaista posvećena filmu, sve je trebalo snimiti za jedan dan i jedini komfor je bio onaj ručak, koji smo dokumentovali, da producent vidi kako se trošio budžet.
10. Zašto danas nema ovako sjajnih i originalnih filmova, mada je sada oprema za snimanje i montažu filma mnogo jeftinija i dostupnija svakome?
Darko Kovačević: Siguran sam da ima, samo su nevidljivi, jer smo dospeli u tzv. "kulturu izobilja" (od "ekonomije izobilja"), kada promišljanje i proizvodnja nekog umetničkog dobra postaje beznačajna. U "kulturi izobilja" medije i medijske produkte kreira i trasira volja i želja potrošača. Bilo je toga i ranije, ali su današnji mehanizmi naručivanja, projekcije i povratka sopstvenih predrasuda umnogostručeni. Uskoro će to biti jedan beskrajni pornić, horor ili superherojski ratni film u kojem će, po želji gledaoca, svako sa svakim svuda i uvek moći biti u odnosu po bilo kom dostupnom obrascu.
11. Da li postoji ikakva nada da bismo mogli gledati još neki film u kojem bi glumio Predrag Vitner, a ti ga režirao?
Darko Kovačević: Sve sam veći fan nesnimljenih filmova. Što veli jedan prijatelj, slikar: "Kad već moraš da im naslikaš - zamisli kakvi su to idioti!" Proletos Preda i ja nismo snimili jedan sjajan film o matorom, džangrizavom debeljku koji se vratio kući baš na dan kada su uveli samoizolaciju, prvo pola, potom ceo mesec dana. O, kakve li je samo peripetije prošao taj debeli i koliko dana se mučio dok nije uspeo da pojede jedan tanjir prostog pasulja.
Pogledajte i vi "Ulicu Marka Oreškovića":
pitanja postavljao Danilo Milošev Wostok
oblikovala Zlata VK
Comentários