BILO JE ČASNO ŽIVETI SA DEDA ZIROM

Kada bi mu moji roditelji dali pare da plati za oranje, on bi otišao u Pavliš, ali ne na njivu, nego u kafanu gde bi sve što je dobio propio, a kada bi posle višednevnog pijančevanja došao kući rekao bi nešto, kao, da se traktor pokvario, ali da je on platio traktoristi koji će da zaore kad popravi mašinu. Kada bi se ispostavilo da od oranja nema ništa Deda Zira bi gnevno konstatovao: “Usta ga bolela pokvarena, sam mu platio i ništa! Mi dođe da odem u selo i ga ubim na lice mesta!“.

Deda Zira

PEKI: Još odavno nosim u sebi ideju o tome da napišem biografiju mog Deda Zire u deset

debelih tomova, bila je to stvarno velika zamisao, ali, eto, nikako da već jednom počnem...

WOSTOK: A šta je tu sve trebalo da bude obuhvaćeno u vezi sa njim?

PEKI: Pa, sve - od rođenja, pa dalje, svaka sitnica, uključujući i one najbeznačajnije da bude obuhvaćena... Sve njegove fotografije koje su sačuvane, ali pošto ih nema baš puno po više puta da budu objavljene da bi tomovi bili što deblji. Zamisli, recimo da budu 32 toma, kao „Britanika“!

Wostok i Peki

WOSTOK: „Deda Zirika“?!

PEKI: Da, da, da!

WOSTOK: Da li je on bio blizak sa svojom majkom?

PEKI: Baba Persa je bila preka žena teškog karaktera. Sećam se da je umela da tuče Deda Ziru ako se pripit vrati kući, a jednom sam video i da ga je pretukla stolicom koju je bukvalno polomila o njega!... Nije baš bila neka druželjubiva osoba, a u zadnjim godinama života, zavukla se ispod nekih stepenica u dvorištu, krila se tamo i iznenenada iskakala i napadala i ujedala ljude! Kada je imala 96 godina, pitala je Deda Ziru, svog sina prvenca: “E, Ilija, Ilija, pa što ja moram da umrem?“, a on je „utešio“: “Pa, nego ko će da umre nego ti, tek neću valjda ja, šta ti, bre, fali?!“

WOSTOK: Da li se ženio?

PEKI: Deda Zira je živeo sa pet žena, ali se ni sa jednom nije venčao, tako da sam ja, tako ispada, njegov vanbračni unuk! Jednom je bilo zakazano venčanje u crkvi, svi su došli osim mladoženje kome nije bilo ni traga ni glasa, pojavio se više od sat vremena kašnjenja u nekoj prljavoj i poderanoj ženskoj venčanici i još pijan ko zemlja! Naravno, ne treba ni pitati da li je svadba propala...

WOSTOK: On je po profesiji bio zemljoradnik zar ne?

PEKI: Njegov omiljeni TV-program je bila vremenska prognoza koju bi uveče sa velikom pažnjom pogledao, a onda bi ceo sledeći dan pričao i komentarisao vremenskim prilikama, ko da je neki bogati vlasnik 2.000 lanaca obradive zemlje, a ne tek jadna 2 lanca koje je nasledio od Baba Perse... Kada bi mu moji roditelji dali pare da plati za oranje, on bi otišao u Pavliš, ali ne na njivu, nego u kafanu gde bi sve što je dobio propio, a kada bi posle višednevnog pijančevanja došao kući rekao bi nešto, kao, da se traktor pokvario, ali da je on platio traktoristi koji će da zaore kad popravi mašinu. Kada bi se ispostavilo da od oranja nema ništa Deda Zira bi gnevno konstatovao: “Usta ga bolela pokvarena, sam mu platio i ništa! Mi dođe da odem u selo i ga ubim na lice mesta!“... Sve u svemu, od te njegove njive je bilo više štete nego koristi, ispostavilo bi se da je prinos nekih dva i po džaka kržljavog kukuruza, pa je prevoz koštao više nego što vredi taj kukuruz!... Jednom je moj otac hteo da se na licu mesta uveri kako napreduju Deda Zirini usevi i onda šokiran vidi da zemlja godinama nije obrađivana. Raspitao se u selu i saznao da je on zapravo, sve vreme, pare namenjene obradi zemlje trošio na piće, a kad stigne žetva, on kupi malo kukuruza i onda kaže: “Eto, nije bilo kiše i pado je jak grad, opet loša godina, nije me telo!“... A kad bi se baš dobro napio, umeo je da prizna, zaplićući jezikom: “Ja sam ustvari zemljoneradnik Zira!“

Legenda VŠ undergrounda Deda Zira (levo) degustira kiselo vino

WOSTOK: Izgleda da ga je ljubav prema čašici skupo koštala u životu?

PEKI: Alkohol je probao već u jedanaestoj godini, od tad se nje zaustavljao, čitavog života je jako puno pio, sam je tvrdio da je bio jedan period od skoro tri decenije u kom se uopšte nije treznio!

WOSTOK: On je bio i neiskazana, umetnička duša, pevao je u crkvenom horu u Pavlišu, zar ne?

PEKI: Ja ga sam ga nikada nisam čuo da peva u crkvi, ali sam ga jednom čuo ovde, kad je došao neki pop da osvešta kuću, pa počeo da peva, a on mu se samoinicijativno pridružio i totalno mu sjebao i melodiju i sve svojim kreštanjem i nedostatkom sluha, a bio je i pijan ko čep, pa je počeo da grli i ljubi popa i da cmizdri, ono, težak blam... Zbog pijanstva je izbačen i iz crkvenog hora, trpeli su neko vreme njegovo grozno pevanje, ali njegovo grozno ponašanje nisu mogli!

WOSTOK: Čuo sam da je pušio, maltene, celog života?

PEKI: Skoro da je tako – počeo je da puši sa 10 godina, a prestao je u 81. godini života kad se šlogirao. Bio je tako strastven pušač da je za vreme drugog svetskog rata pušio sušena pačja govna, zamisli! Inače, voleo je one najjeftinije i najgore cigare – pušio je onaj ogavni „Filter 200“ koji je stvarno prava katastrofa. A kad mu je jednom matori kupio „Marlboro“ on je to bacio u đubre i rekao: “Fuj, to je za lakeje!“. Kad je on pušio tu njegovu krdžu u dvorištu, to je smrdelo i unutra!

WOSTOK: Pretpostavljam da je on, kao dete sa sela, voleo životinje?

PEKI: Pa, i nije ih baš nešto voleo, najviše je cenio i voleo svinje, smatrao ih je veoma korisnim, umeo je da ode povremeno u svinjac i da im se poverava, da se druži sa njima... Mačke nije nimalo cenio jer je smatrao da imaju pokvaren karakter i da su skroz beskorisne. Umeo je da kaže: “Mačka je dobra samo da se sa njom obrišedu opanci!“. O psećem karakteru je imao bolje mišljenje, ali ne i o psećoj inteligenciji: “Pas je pros ko dupe, a glupav je kogod vo! Treba kera da bude mala da ne je puno, a da bude gadna, huljava, da stalno trči po avliji i da laje!“

WOSTOK: Da li je voleo konje?

PEKI: Pa, hteo je konje da drži ovde kod nas u dvorištu i magarce isto, valjda je hteo da radi privatno kao kočijaš? Mi mu kažemo da kočijaša nema već bar 50 godina, a on kaže da mi nemamo pojma o životu. Inače, radio je on krajem četrdesetih kao kočijaš, prevozio je čist alkohol, pa se desilo da se napio tog alkohola pa je slupao kočijU, sav alkohol se prosuo, zamisli imao je samo dva dana radnog staža, a odma je dobio otkaz!... I posle toga više nigde nije radio.

WOSTOK: Kada je bio mlad bavio se i sportom, zar ne?

PEKI: Bio je rezervni bek u podmlatku F.K.“Crvena Zvezda“ iz Pavliša, uvodili su ga u igru samo kada je trebalo nekog protivničkog igrača da onesposobi za igru, umeo je da kaže: “Mlogo sam voleo da protivničkog igrača odalamim đonom po nogi!“ Inače je bio fanatik koji juri po terenu na sve strane bez ikakvog plana i smisla, kao da je opsednut demonima! Takvo ekstremističko i iracionalno poimanje fudbalske igre ga je dovelo dotle da je, bacivši se kao panter da spase neki beznačajan aut u utakmici koja je već bila rešena, doživeo teški prelom noge! Gips je skinuo posle svega tri dana, jer su mu navodno unutra ušle neke buve koje ga „ujedadu“! Posledica toga je bila da mu je noga krivo srasla i da je postao invalid...

WOSTOK: Osim što je igrao za „Crvenu Zvezdu“, on je i navijao za istoimeni klub iz Beograda, zar ne?

PEKI: Da, ali više je mrzeo „Partizan“ nego što je voleo „Zvezdu“, sećam se kakve nekontrolisane napade besa je dobijao kad loptu dobije najbolji košarkaš „Partizana“ Dragan Kićanović: “Pa, ne daj mu da ubaci opet, skrljaj mu ruku, fisni ga po njušci!“. Kada je Kićanović proglašen za najboljeg košarkaša godine u SFRJ, Deda Zira je prokomentarisao: “Eee, serem ti se u brkove!“

WOSTOK: Imao je prilično „sočan“ rečnik?

PEKI: Da, voleo je puno da, kako je on govorio, „zapciva“, psovao je sve redom i bez pardona - Boga, Đavola, rodbinu, prijatelje, neprijatelje, gospodu, drugove, biljke, životinje, mikrorganizme, sve redom, ali svoju roditeljku - ne!... Nju je počeo da priziva u svojim „zapcivanjima“ tek dugo nakon njenog fizičkog odlaska, jer je duboko bio zastrašen od batina koje mu je ona nesebično delila, još od najranijeg uzrasta – što bi se reklo: “Jedna je majka!“, a neko je na to dodao: “Srećom!“

WOSTOK: Koja je bila njegova omiljena psovka?

PEKI: “Fala lepo i da se nosiš u tri pičke materine!!!“

WOSTOK: Rekao si mi da se Deda Zira ozbiljno brinuo za tvoju budućnost?

PEKI: Da, brinuo se da sam upao u loše društvo – govorio mi je: “To su sve cirkuzanti i fantazeri – ti treba da se družiš sa šefovima i činovnicima." Ja ga pitam ko su mu ti činovnici, a on mi pokazuje da su to oni što imaju crne podlaktice na belim košuljama, ja mu kažem da to odavno nigde ne postoji, ali on ne sluša, nastavlja da mi soli pamet... Mislim da nikog nije voleo od mog društva osim Ace, dok, ga jednom nije video sa sveže zašiljenim brkovima, onda je rekao: “I taj je isto fantazer, samo se pretvaro da nije da te navede da praviš gluposti!“

WOSTOK: On je ustvari hteo da bude tvoj diktator, zar ne?

PEKI: Da, da, upravo to, da ga bespogovorno slušam i da izvršavam sve njegove naredbe!... Sad, bilo je nekih dana kad se on pomalo i šalio, ali pretežno je bio namrgođen i ozbiljan... On je toliko toga pričao, ne mogu sada svega da se setim, on je 90 posto vremena vrteo 5 istih dosadnih rečenica, pa me je ponekad mrzelo da slušam preostalih 10 posto koji su bili nenormalno lude i zabavne priče!

WOSTOK: Imao je plan kako bi trebalo vaspitati ne samo tebe, već i celu tvoju generaciju?

PEKI: Da, govorio je da u „polak devet“ uveče treba vojska i milicija da idu po diskotekama i kafićima da „Strpadu svu omladinu u kamione, tamo da prespavadu, pa ondak, u pola četiri ujutro da ih isteradu iz kamiona pravo na njivu da beredu kukuruz!“ Rekao je i da bi: “One našminkane ženske tero da da u onim njinim mini suknjama i štilama kopadu i beredu kukuruz!“ i onda bi, samouvereno zaključio: “Da mi dadu vlas samo nedelju dana ja bi zavo red!... Posle nek me ubu ako treba, al bi bio red!“

WOSTOK: Znači Deda Zira je bio pristalica čvrstorukaške politike... Da li mu se svideo Milošević?

PEKI: Ma, ne, govorio je: “To jedna hulja i hohštapler, jedan običan papučić što daje da mu naređiva žena!“ Kada je Sloba pao sa vlasti, pitao sam ga šta on misli da bi trebalo da urade sa njim, a on mi je, ni trenutka se ne premišljajući odbrusio: “Treba da ga ubidu na lice mesta!“ Na primedbu da je on, možda i zaslužio veoma strogu kaznu, ali da je on, ipak, naš bivši predsednik i da bi morali da poštujemo neku proceduru, on je imao sledeći odgovor: “Pa, dobro, sad, ako misiš tako, ondak slušaj, da budemo demokrate - treba prvo da ga uapsidu, pa da ga zdravo dugo mučidu, pa ondak da ga ubidu i da ga zakopadu u zemlju!“

WOSTOK: Deda Zira nije lako podneo prelazak sa seoskog načina života u gradski ambijent, zar ne?

PEKI: Da, recimo, nikada nije hteo da nosi kaiš za pantalone, baci ga i veže pantalone kanapom! Govorio je: “Čarape nikad ne treba da se peredu, jer od pranja postanedu grube pa mi žuljadu pete, zato ja nikad ne perem čarape, nego ih poređam na krevet čelo nogu da se izluftiradu i to je dovoljno!“... A tek koje muke smo imali sa njim u vezi kupanja, morali smo bukvalno da ga kupamo na „prepad“, jer ako mu kažemo da ćemo da ga kupamo unapred, on se odjednom naprasno „razboli“, ode u krevet i bude „nepokretan“!... A kad bi ga uhvatili i stavili u kadu, urlao je na nas, pretio i slao najcrnje kletve!

WOSTOK: Kakve odnose je imao sa komšijama?

PEKI: Za komšije je govorio: “Sve su to ološi i bitange što nam radidu o glavi, znam ja to dobro!“... Gledao je kad će komšije da rašire veš, pa baš onda uhvati da spaljuje lišće, a kad bi ga komšije, po ko zna koji put pitale zašto baš sad mora da pali lišće on bi rekao kratko i odsečno: “Moram!“... U jesen je skupljao lišće, trpao ga u džakove i nosio u podrum da ima da pali lišće i preko zime, proleća i leta!“

WOSTOK: Sećam se da je stalno sedeo na onoj njegovoj klupici ispred vaše kuće...

PEKI: Sedeo je, merkao prolaznike i smarao ih u stilu: “Snajka, pa ko ti je kupio tako gadne cipele, baci ih ničemu ne valjadu!“

WOSTOK: Kakav je bio njegov odnos prema savremenoj tehnologiji?

PEKI: Smatrao je da kompjuter i druge „gluposti“ (kako je on nazivao sve elektronske aparate osim frižidera i radija) nizašta korisno ne služe i da ljudi samo bezveze gube vreme sa njima i da ih sve treba polupati i baciti na đubre! Pokušavao sam da ga ubedim da greši, pa bi se poveo ovakav dijalog: “Ali, Deda, nije kompjuter tako loša stvar, zahvaljujući njima smo izgradili ovako modernu industriju, pa smo napravili i kosmičke brodove i poslali ljude na Mesec!“, on bi mi odvratio:“Nisu ljudi nikad bili na Mesec!“ “Ali, postoji snimak koji je prikazan u celom svetu!“ „Ma, lažu da su bili - to su gore gumene lutke što ličidu na ljude!“ „A ko je odneo te lutke tamo? Znači da je neko morao da ode gore da ih odnese, a Deda?“ On se uopšte nije dao zbuniti ovom mojim argumentima, naprotiv, samo mi je hladno sasuo u facu: “To što ti znaš, ja sam odavno zaboravio!“ i tako se rasprava na ovu temu jednom zauvek završila!

WOSTOK: Sećaš li se njegovog učešća u snimanju filma „Kosmičke pirane“?

PEKI: Kako da ne, čim je keva došla iz Milanovca, počeo je da cinkari: "Jel znaš Goco da je Sale dovo tu neke fantazere dok ste vi bili na putu? Turili neke sveske na glave pa počeli da puzadu i da vičedu: Grok-grok!", a keva će na to njemu: “Bože, deda, pa vi ste opet bili pijani!“

Deda Zira na filmu u Prvom Kosmičkom saboru naivne umetnosti

WOSTOK: Znači, nije mu poverovala?

PEKI: Naravno, a onda kaže Deda Zira meni: “Pa, brani me, Sale, majku mu, reci da nisam bio pijan!“, na šta mu ja odvratim: “Pa, gde da te branim, deda, ti mene cinkariš, a sad ja tebe treba da branim?“

WOSTOK: A znaš kad sam crtao onu parodiju na strip „Mirko i Slavko“, pa sam ubacio i lik Deda Zire koji je intendant partizanskog odreda, a ispod tezge je ustvari glavni diler droge!

PEKI: Pokazao sam mu ja neke od tih stripova objavljenih u časopisu „Naša Krmača“, rekao sam mu da je izašao u novinama koje imaju tiraž od 8.000 primeraka i koje se prodaju na kioscima u celoj zemlji i naravno, u prvom trenutku nije poverovao, mislio je da je to neka moja ujdurma opet, a onda je uzeo naočare i video sebe u novinama, pa i Reda i mene, koji smo u toj epizodi simulirali Mirka i Slavka, sa nacrtanim džokavcima u rukama i pitao: “Pa, šta vi to radite, bola vas zanela, šta duvate u te trube, koji očin, da vas ljudi gledadu i da se smejedu, a ja da moram da crvenim od srama zbog vas!“

WOSTOK: U zadnjim godinama života bio je sve psihodeličniji, čini mi se...

PEKI: Sa godinama je sve više pominjao „Pavliški put“ (put na vršačko groblje) i mrmljao je sebi u bradu: “Kad crknem, crknem!“... Počeo je sve više da meša ljude, vreme i događaje, recimo spomenuo bi nekog ko je umro 1939., recimo, da ga je zajebo 1978., jer mu je ušao u vrstu kukuruza dok su kopali. Posebno je voleo da spominje mrtve za stolom, dok jedemo, a matori bi mu rekao: “Ajde, fraće, nemoj opet da spominješ mrtvace, bar dok ne ručamo... “ On bi rekao da neće, a posle par minuta bi počeo opet istu priču u fazonu: “Kako je neko nekog zaklao 1948. Zbog nekog sata!“... Kad je pao u krevet viđao je leteće svinje po krovovima i slične stvari, a kada sam ga posetio u bolnici rekao mi je: “Lezi tu pored Dede!“ „A što?“, „Pa, da dobiš i ti infuziju pa da gledamo zajedno svinje kako letidu!“

opremila Zlata VK